Biografija Branislava Tomaševića

Branislav Bane Tomašević je srpski filmski, televizijski i pozorišni glumac. Rođen je 22. februara 1977. godine u Gornjem Milanovcu. U rodnom kraju je završio gimnaziju i upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je 2003. godine u klasi profesora Predraga Bajčetića. Stalni je član Narodnog pozorišta u Beogradu od 2001.

Njegova prva ljubav je bila sport, ali se ipak odlučio za glumu. Prvi pokušaj je bio na fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu na kom nije primljen. Sledećeg puta je iz prve prošao prijemni u Beogradu. U klasi sa njim su bili i Sloboda Mićalović, Marija Vicković, Katarina Radivojević, Zorana Bećić i Miloš Vlalukin. Sa nekima od njih je u stalnom angažmanu Narodnog pozorišta.

Filmovi i TV serije

Uloge:

• Oliver i Olivera, 2000
• Blizanci, 2001
• Klasa 2002, 2002
• Mala noćna muzika, 2002
• Mali svet, 2003
• Diši duboko, 2004 (Stefan)
• Sinovci, 2006 (Milan Srećković)
• Pozorište u kući, 2007 (Steva)
• Maska, 2007
• Urota, 2008 (Igor Trifunović)
• Human 30, 2009 (Plavčić)
• Gorki plodovi, 2009 (Šone)
• Čekaj me, ja sigurno neću doći, 2009 (maturant)
• Greh njene majke, 2010 (Branko)
• Šesto čulo, 2010 (glavni otmičar)
• Selo gori, a baba se češlja, 2008 – 2010 (kapetan Ječmenica/ oficir Udbe)
• Revolt, 2014
• Ravna gora, 2014 (kapetan Reljić)

Značajnije predstave u kojima je igrao:

• Velika drama
• Uobraženi bolesnik
• Razvojni put Bore Šnajdera
• Komedijaši
• Romeo i Julija
• Zečiji nasip
• Ribarske svađe
• Pokondirena tikva
• Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja

Kao gost je igrao i u:

• Beogradskom dramskom pozorištu u predtavi “Vila Sašino”
• Zvezdara teatru u predstavi “Povratak”
• Kult teatru u predstavi “Slatke usne mladosti”

Porodica

Glumac je srećno oženjen i otac trojice dečaka. Negova žena, Jelena Ivanović je poznata bivša manekenka koju je upoznao pre desetak godina u Njujorku. Kako kažu, to je bila ljubav na prvi pogled. Jelena predvodi modnu agenciju “Model Scouting Office” i veoma je prepoznatljiva u modnoj industriji. Bez obzira što se bračni par bavi javnim profesijima uspevaju da sačuvaju svoju privatnost od medija. Za sebe kaže da je kao roditelj strožiji, a supruga strpljivija od njega. Pre nego što je uplovio u romansu sa Jelenom, Bane je bio u dugogodišnjoj vezi sa pevačicom Anom Stanić.

Intervju

• Ono što nas spaja, to je da oboje volimo miran porodičan život, ali uživamo i u putovanjima, u lepim mestima, u dobroj hrani, vinima…

(Branislav o svojoj supruzi)

• Mada sam odrastao u Gornjem Milanovcu, imao sam sreće da veći deo leta provodim na selu kod roditelja svog oca i majke. Upoznao sam ljude sa sela, njihov način razmišljanja i funkcionisanja. Priznajem da sam uživao u tome, naučen da postoji velika razlika između seljaka i ljudi koji žive na selu. Svestan sam da, kao što na selu ima divnih i čestitih ljudi, tako je i svaki grad pun seljaka – u onom pogrdnom smislu. Iako i u Bajićevoj seriji igram urbanog lika, drago mi je što sam deo ove priče.

(Branislav o svojoj ulozi u seriji Selo gori, a baba se češlja)

• Ne odustajem od poštenog odnosa sa ljudima, od poštovanja svog i tuđeg vremena. Nervozan sam kada negde kasnim, a ne volim i kada čekam druge. Ne odustajem od dobre hrane i uživanja u ukusnim jelima. Počeo sam da istražujem, da isprobavam razne kuhinje, a u poslednje vreme sam dobar i u spremanju hrane. Izgleda da imam taj talenat.

(Večerne novosti)

Zanimljivost: Branislav je posle srednje škole upisao DIF, ali je ubrzo napustio i nastavio sa glumom. Pored glume je upisao i završio magistarske studije na Šumarskom fakultetu. Za sebe kaže da je zaljubljenik u prirodu i da želi da podigne svest ljudi o očuvanja šuma, vodenih tokova i biodiverziteta. U bližoj budućnosti nas očekuje projekat od Baneta u kome će biti uključen veliki broj ljudi, a među njima i glumac Vuk Kostić.

Biografija Dušana Kovačevića

Dušan Kovačević je naš poznati dramaturg i scenarista. Rođen je 12. Jula 1948. godine u Mrđenovcu kod Šapca. Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1968. godine, a Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Diplomirao je 1973. godine na odseku Dramaturgije. Za TV Beograd je radio kao dramaturg do 1978, a od 1986. do 1988. na Fakultetu dramskih umetnosti kao docent. Od 1998. godine postaje direktor Zvezdara teatra u Beogradu.

Dušan Kovačević je član Krunskog Saveta Aleksandra Karađorđevića, izabran je za dopisnog člana SANU oktobra 2000. godine, a postaje redovan član na Izbornoj skupštini 5. novembra 2009. godine. Postavljen je 2005. godine za ambasadora Srbije i Crne Gore u Portugaliji.

Autor je velikog broja dramskih dela sa komičnim sadržajima u kojima se prepliću komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu. Osim što odlično piše dramske tekstove poznat je i kao pisac tekstova za radio drame, TV drame i filmska scenarija. Napisao je knigu “Drame”, roman “Bila jednom jedna zemlja” publikaciju “Vek – za godine koje su prošle”. “Dvadeset srpskih podela” i druge. Često se kao dramski pisac upoređuje sa poznatim Branislavom Nušićem.

Filmovi, pozorište i predstave

Najpoznatija njegova dela (ostvarenja) su:

• Maratonci teče počasni krug (1972)
• Radovan III (1973)
• Proleće u januaru (1977)
• Svemirski zmaj (1977)
• Luminacija na selu (1978)
• Ko to tamo peva (1980)
• Sabirni centar (1982)
• Balkanski špijun (1983)
• Sveti Georgije ubiva aždahu (1984)
• Profesionalac (1990)
• Urnebesna komedija (1991)
• Kontejner sa pet zvezdica (1999)
• 20 srpskih podela (Srba na Srbe) (2008)
• Generalna proba samoubistva (2010)
• Život u tesnim cipelama (2011)
• Reinkarnacija (2011)
• Kumovi (2013)
• Rođendan gospodina Nušića (2014)

Filmovi za koje je napisao scenario:

• Povratak lopova (1975)
• Dvosobna kafana (1975)
• Zvezdana prašina (1976)
• Beštije (1977)
• Čardak ni na nebu ni na zemlji – serija (1979)
• Ko to tamo peva (1980)
• Poseban tretman (1980)
• Maratonci trče počasni krug (1982)
• Pismo glava (1983)
• Balkanski špijun (1984)
• Sveti Georgije ubija aždahu (1989)
• Sabirni centar (1989)
• Profesionalac (1990)
• Klaustofobična komedija (1990)
• Drugi život gospodina Kreinsa (1994)
• Urnebesna tragedija (1995)
• Podzemlje (1995)
• Bila jednom jedna zemlja – serija (1996)
• Profesionalac (2003)

Filmovi koje je režirao:

• Balkanski špijun (1983)
• Profesionalac (2003)

Porodica

Iza svakog uspešnog muškarca kao podrška i oslonac stoji jedna žena. Dušan je srećno oženjen i ima dvoje dece i dva unuka. Suprugu je upoznao na Štandu u Novom Sadu, kada je on bio treći razred gimnazije a ona prvi. Njihova ljubav se krunisala brakom iz koje imaju ćerku Lenu i sina Aleksandra. Ćerka je poznata širem auditorijumu kao džez muzičar, kompozitor i tekstopisac, a sin je bankar.

Intervju i citati omiljenih filmova

• “Da mi je neko pre 30 – 40 godina rekao da ću danas biti ovde i pričati kao čovek koji je odavno prešao put od pola veka, nasmejao bih se, ubeđen da dotični ima nešto lično protiv mene, da je zlonameran i da mi sluti ozbiljnu starost. Ali, još uvek mi je uteha da sam mnogo mlađi od Pantelije Topalovića”

(Deo intervjua iz novina Puls)

• Za čoveka, koji se smeje, ima nade.

Replike:

• Laki je malo nervozan! (Maratonci trče počasni krug)
• Soko zove orla, prijem. Orao pao, orao pao! (Balkanski špijun)
• Vidim, debela knjiga. Nije debela. Svinje su debele, a knjige su opširne! (Profesionalac)
• Vozi Miško! (Ko to tamo peva)

Zanimljivosti: Drame Dušana Kovačevića igrane su u istočnoj i zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi i Iranu. Prevođene su na nemački, engleski, francuski, ruski, italijanski, grčki, slovački, češki, poljski, makedonski, švedski, finski, kineski i još par jezika.

Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 2500 predstava, a odgledalo ih je više od 1,5 miliona gledalaca.

Kovačević je više puta nagrađivan za svoja dela. Samo neke od nagrada su: Nagrada Radoja Domanovića za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, Nagrada Zorana Radmilovića za životno delo 2012. u Zaječaru i Zlatni krst kneza Lazara 2015, Sterijina nagrada za tekst savremene drame i Nagrada “Miloš Crnjanski” za knjigu drame 1983. godine. Takođe je dobio nagradu za film Balkanski špijun kao najbolji jugoslovenski film 1984. godine u Puli.

Biografija glumice Ljiljane Dragutinović

Ljiljana Dragutinović je srpska glumica, rođena 22. septembra 1951. godine u Prokuplju. Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Sa njom na klasi bila je Tanja Bošković i Gorica Popović sa kojima se na kratko pridružila i muzičkoj grupi “S vremena na vreme” kao vokal. Od 1973. godine igra u Ateljeu 212, a stalni član postaje 1976. godine. Status slobodnog umetnika ima od 1998. godine.

U svojoj glumačkoj karijeri je ostavila veliki trag i prepoznatljivost. Ipak, ljudi je danas najviše porede sa likom Perside Pantić iz aktuelne serije Bela lađa koja se reprizira na RTS-u. Ljiljana se nedavno povukla sa pozorišne scene i dodeljena joj je nacionalna penzija.

Uloge, filmovi i serije

• Više od igre, 1977 (Milica Živić)
• Divlje meso, 1982 (Vera, žena Simonova)
• Marija, gde si? 1983 (Marija)
• Otkos, 1984 (Slađana)
• Misija majora Atertona, 1986 (napadnuta žena)
• Portret Ilije Pevca, 1988 (Nevena Pevac)
• Zaboravljeni, 1990 (Martinova žena)
• Ožalošćena porodica, 1990 (Vidam Tanasijeva žena)
• Brod plovi za Šangaj, 1991 (Mirjanina mama)
• Knedle sa šljivama, 1992 (Vera)
• Prvi put s ocem na jutrenje, 1992 (Marica)
• Tito i ja, 1992 (tetka)
• Pun mesec nad Beogradom, 1993 (Aleksina mama)
• Srećni ljudi, 1994 (Natalija Šćekić)
• Policajac sa Petlovog brda, 1994 (Marija)
• Sve će to narod pozlatiti, 1995 (jetrva)
• Kraj dinastije Obrenović, 1995 (Jelena Živanović)
• Srećni ljudi 2, 1996 (Natalija)
• Bekstvo, 1998 (Sarafima Vladimirovna Korzuhina)
• Otac, 2001 (Laura)
• Lisice, 2002 (Stašina mama)
• Profesionalac, 2003 (radnica)
• Kad porastem biću kengur, 2004 (Bracina majka)
• Stižu dolari, 2004 (Vukosava Šćepanović)
• Stižu dolari 2, 2006
• Bela lađa, 2006 – 2012, (Persida Pantić)

Pozorišne predstave Ateljea 212:

• Sladostrasnici – Karmazovi (Bosonoga)
• (Ne) sumnjivo lice (Marica)
• Buzdovan (Dome Rosi)
• Oj Srbi’o nigde lada nema (Stana)
• Kamen za pod glavu (Kruna Vučetić)
• Svadba (Krista)
• Hajkači (Katarina)
• Slike žalosnih doživljaja (Vinka Kromberg)
• Cement (Daša Čumalov)
• Priče iz bečke šume (Marjana)
• Ana (Ana)
• Čaplja (Lajma)
• Tebanska kuga (Jokasta)
• Pariska komuna (Bibiana)
• Miloduh (Šarlota Šen)
• Otac (Laura)
• Lunasa (Kejt)
• Iju, poplava (Anka Nović)
• Bekstvo (Sarafima Vladimirova)
• Parovi (Beba)
• Tri verzije života (Ines)
• Večera sa prijateljima (Karen)
• Dom Bernande Albe (Bernanda Alba)

Nagrade i priznanja:

• Sa Petrom Božovićem je dobila nagradu za glumački par godine na filmskom festival u Nišu za uloge u televizijskoj seriji Više od igre 1978. godine.
• “Sterijina nagrada” za ulogu Vinke Kromberg u predtavi Slike žalosnih doživljaja 1981. godine.

Porodica, deca i razvod

Ljiljana je bila u braku sa poznatim političarem i nekadašnjim funkcionerom sps-a Miloradom Vučelićem. Imaju sina Branislava i kćerku Anu. Milorad iza sebe ima još jedan brak koji se takođe završio razvodom. Ana Vučelić je nastavila Ljiljaninim stopama i završila za pozorišnog reditelja. Kroz štampu su se provlačili mnogi tekstovi o njenom ljubavnom životu i vezi sa glumcem Sergejom Trifunovićem. Sada je u srećnoj vezi sa rediteljem Veljkom Mićunovićem i uskoro postaje mama, a Ljiljana baka.

Intervju

• Petar Kralj je jedna velika duša! Volim što sam njegova partnerka istvarno uživam kad igram s takvim glumcem i takvim čovekom.

(Blic)

• U Srbiji je uvek bilo sirotinje, ali sada je većina siromašna, a srednja klasa se potpuo izgubila. Kada je izbila kriza u Americi, kaže mi jedna moja koleginica: “Vidi ovi Amerikanci ne znaju šta će, ‘vataju se za glavu. Neka dođu kod nas na obuku, mi smo eksperti za preživljavanje.” Stvarno smo eksperti!

(Blic)

• Na pitanje koliko se Vaša “drama” odražava na Vaš posao Dragutinovićka odgovara:

“Ne, to ne postoji kod glumaca, iz razloga što je scena stvarno magija i ona vam podigne adrenalin, podigne vas nekoliko centimetara iznad dasaka i onda ne postoji nijedan problem kojeg ste svesni. Pozorište je zato velika magija. “

(Nezavisne novine)

Biografija Ratka Tankosić

Ratko Tankosić je srpski glumac, rođen 5. juna 1954. godine u Beogradu. Prijatelji ga zovu Rale, ali je javnosti poznatiji kao Sarma. Ovaj nadimak je dobio po ulozi štićenika popravnog doma u filmu “Specijalno vaspitanje”. Rođeni Beograđanin se još u mladosti interesovao za boks, a o glumačkom pozivu nije nikada ni razmišljao. Kada se približio tridesetoj godini je prestao sa boksom i gotovo slučajno se u njegovom životu dogodio zaokret.

Davne 1972. godine su Srđan Karanović i Rajko Grlić raspisali oglas u dnevnim novinama za potražnju glumca amatera. Tankosić se prijavio na oglas i dobio ulogu Ćore u filmu “Društvena igra”. Igrom slučaja ili ne, Ratko je tada počeo svoju glumačku karijeru. Njegova druga uloga je bila u seriji čiji su autori isti. Svojom ulogom Sarme je publici postao prepoznatljiv, ali je sebe u budućnosti označio kao tipskog epizodistu, nekoga ko će tumačiti marginalce – prestupnike, siledžije, švercere i tapkaroše.

Malo ljudi zna da se osim glumom, Sarma bavi i slikanjem.

Uloge, filmovi i TV serije

• Društvena igra, 1972 (Ćora)
• Grlom u jagode, 1976 (gost)
• Specijalno vaspitanje, 1977 (Sarma)
• Majstori, majstori, 1980 (Kevin sin)
• Bariola vera, 1982 (Bora – triperaš)
• Nešto između, 1983 (Siledžija)
• Balkan ekspres, 1983 (kelner)
• Još ovaj put, 1983 (Tabadžija u kafani)
• Šećerna vodica, 1983 (vojnik Josović)
• Kamiondžije,1984 (kupac goblena)
• Moljac, 1984 (tapkaroš i švercer kaseta)
• Pejsaži u magli, 1984 (Čarli)
• Nema problema, 1985 (tapkaroš)
• Neuspela mućka, 1985 (Kele)
• Tajvanska canasta, 1985 (vozač pauka)
• Razvod na određeno vreme, 1986 (milicioner)
• Srećna nova ’49, 1986 (Pemba iz Niš)
• Šmeker, 1986 (Šukrija “Šuki”)
• Osveta, 1986 (Rale)
• Već viđeno, 1987 (instruktor)
• Uvek spremne žene, 1987 (radnik – siledžija)
• Oktoberfest, 1987 (zatvornik)
• Kriminalci, 1987 (zatvornik Milenko Paliković)
• Tesna koža, 1987 (saobraćajac)
• Sulude godine, 1988 (dežurni u miliciji)
• Ortaci, 1988 (šibicar)
• Tajna manastirske rakije, 1988 (Karate)
• Hamburg Altona, 1989 (Šleperov tabadžija)
• Kroz prašume Južne Amerike, 1989 (recepcioner)
• Beyond the door III, 1989 (Coal Stoker)
• Dome, slatki dome, 1989 (Komina)
• Kako je propao rokenrol, 1989 (Žika)
• Agencija Kikom, 1990 (komina)
• Granica, 1990 (majstor)
• Smrt gospođe ministarke, 1991 (vodnik)
• Srpkinja, 1991 (gastrabajter iz autobusa)
• Svemirci su krivi za sve, 1991 (političar bez dlake na jeziku)
• Mi nismo anđeli, 1992 (Smrda)
• Ćao inspektore, 1992 (predstavnik građanske stranke)
• Vukovar, jedna priča, 1994 (pljačkaš)
• Tamna je noć, 1995 (regrutant)
• Gore dole, 1997 (tabadžija)
• Kupi mi Eliota, 1998 (đubretar)
• Porodično blago, 1998 (fudbalski sudija)
• Država mrtvih, 2002 (radnik u samoposluzi)
• Kordon, 2002 (Uroš)
• Siroti mali hrčki, 2003 (prvi batinaš)
• Crni Gruja, 2003 (Radoje)
• Kazneni proctor 2, 2003 (svadbar)
• Lift, 2004 (taksista)
• U ordinaciji, 2005 (pacijent)
• Konji vrani,2007 (krezubi nadničar)
• Pozorište u kući, 2007 (prodavac)
• Vratiće se rode, 2008 (stračar)
• Poslednja audijencija, 2008 (komandir streljačkog voda)
• Drug Crni u NOB-u, 2009 (Caja lopov)
• Vojna akademija, 2012 (seljak)
• Falsifikator, 2012 (sudija)

Intervju

• Hvala Bogu živ sam i zdrav, živim u Beogradu okružen prijateljima, slikam, ako me neko pozove za neku ulogu odazovem se, ako me ne pozove – ništa.

• Povukao sam se u ilegalu, na neki način pronašao sam svoj mir. Okružen sam prijateljima u ljudima koje volim. Kada čovek počne da se javno pokazuje, povampire se i neprijatelji, ovako je bolje.

• Nisam imao priliku da doživim da me ljudi gledaju kroz uloge. Uglavnom su mi se lepo javljali na ulici. Najpopularniji sam bio kao Sarma, a čak je i na akademiji bila ta antologijska scena. No, ja se nikada nisam opterećivao slavom jer ona je kod nas prolazna. Slobodan sam umetnik koji živi od danas do juče. Ranije je bilo od danas do sutra, ali sad je nova deviza “od danas do juče” jer smo juče bolje živeli nego danas.

Zanimljivosti

Ratko se slikarstvom bavi više od trideset godina. U decembru prošle godine je otvorio retrospektivu svojih slika u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. To su uglavnom figurativne kompozicije sa mnoštvo detalja i sa veoma snažnim tonovima kolorita. Za medije je Ratko Tankosić izjavio: “U pitanju je retrospektiva mog rada, a slike su stare više od 30 godina. Jedva sam uspeo da ih skupim za izložbu. To su ulja na platnu, a teme su komplikovanije. Ne slikam pejzaže, već stvaram iz glave pokušavajući da prenesem na platno sve što mi se u životu dešavalo. Sve te negativne energije kojima sam bio okružen.”

Milan Štrljić rodjen je 22. marta 1952. godine u Tordincima, u bivšoj Jugoslaviiji. Milan Štrljić je hrvatski i srpski glumac.

Milan Štrljić radio je sa najvećim imenima u Hrvatskoj i u tadašnjoj Jugoslaviji. Glumio je u više od osamdeset filmova, odigrao je stotinak uloga u pozorišnim predstavama i tv serijama, a tokom osmogodišnjeg mandata na čelu Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu ostvario je veliki uspeh kao kulturni menadžer.

Uspešna filmska karijera glumca za kojim su uzdisale mnoge žene

Godine 1962. seli se u Split gde upisuje klasičnu gimnaziju. Nakon završene gimnazije upisuje glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Posle nekoliko sporednih uloga, 1978. dobija glavnu ulogu u filmu Okupacija u 26 slika. Popularnost je stekao ulogom u TV seriji Velo misto i ulogom Laufera u TV seriji Nepokoreni grad. Velo misto je jugoslovenska televizijska serija iz 1980. godine. Scenario je napisao Miljenko Smoje a režirao je Joakim Marušić. Milan Štrljić je u toj seriji igrao Tončija.  Početkom 1991. dobija ulogu u TV seriji Bolji život. Pred kraj snimanja dolazi do rata u Hrvatskoj, tako da se vraća u Hrvatsku. Od 1996. počinje glumiti u hrvatskim filmovima, a 2002. postaje direktor Splitskog narodnog pozorišta.

Poznatiji filmovi – Poznajete li Pavla Pleša?, Drugovi mornari, zdravo!, Ljubav i bes, Okupacija u 26 slika, Boško Buha, Vučari Gornje i Donje Polače, Vreme vode, Ono moje ponoćno sunce, Visoki napon, Savamala, Zalazak sunca, Hoću živjeti, Sablazan, Mrtvi se ne vraćaju, Igmanski marš, Groznica ljubavi, Opasni tragovi, Pazi šta radiš, Balkanski špijun, U zatvoru, Crveni i crni, Jedna polovina dana, Bal na vodi, Špijun na štiklama, Suncokreti, Lovac protiv topa, Hajde da se volimo, Balkan ekspres, Sulude godine, Sumnjivo lice, Nedeljom od devet do pet, Kraljeva završnica, Ispočetka, Kolubarska bitka, Čudna noć, Pokvarenjak, Jozef.

Serije u kojima je glumio- Pucanj u šljiviku pored reke, Osma ofanziva, Velo misto, Svetozar Marković, Nepokoreni grad, Bolji život, Vuk Karadžić, Ne dao Bog većeg zla, Larin izbor, Kud puklo da pukne.

Skromnost kao najveća vrlina

U svojim šezdesetim godina, Milan Štrljić se iznenadi kada se pojave novinari na njegovim vratima, da ga intervjuišu. Kaže da njegov život nije posebno zanimljiva tema. Ta skromnost, koja nije svojstvena našim glumačkim zvezdama krasi ovog čoveka i njegov uspeh i karijeru čini još snažnijom i bogatijom. Za njega slava ne postoji, i jedino svojim delima govori, svojim pozorišnim, filmskim i ulogama u tv serijama.

O svom početku karijere, Milan Štrljić govori:

„Prijemni ispit bio mi je najprije u Beogradu, a tek onda u Zagrebu, pa sam prvo otišao u Srbiju. E, tamo sam potrošio sve pare pa nisam imao za otići na prijemni u Zagreb i dogodilo se da sam ostao.“, priseća se Štrljić. Odlazak u Beograd obeležio ga je više nego što je mogao očekivati. Ponele su ga brojne prilike koje je dobijao, uloge koje su mu se nudile, pa je u Srbiji ostao čak dvadeset godina. Tada su nastale neke od njegovih najznačajnijih uloga. Glumio je u kultnom delu Lordana Zafranovića “Okupacija u 26 slika” pa zbog tog rada krajem sedamdesetih dobio je i nagradu za najboljeg mladog jugoslavenskog glumca. Usledile su uloge u najznačajnijim filmskim projektima bivše države, poput Igmanskog marša, Balkanskog špijuna, Boška Buhe, Balkan ekspresa i mnogih drugih.

„Radio sam i po tri, četiri filma godišnje. Bio je to tempo u kojem nije bilo mnogo vremena za odmor, no kada čovjek glumu doživljava kao igru i radost, onda ništa nije teško. Vidim da su takvi danas i moji studenti, neumorni, umjetnici koji stalno istražuju nove mogućnosti i rade dok ne padnu s nogu „ govori Štrljić za jedan intervju.

Kao i u Srbiji, i u Hrvatskoj je kulturna scena zasnovana na politici, a ne na kvalitetu. Novcem u kulturi ne postupa se racionalno, i ne daje se dovoljno prilika mladim glumcima, mladim, školovanim i sposobnim ljudima koji su željni da posle fakulteta pokažu šta umeju i znaju. Milan Štrljić predaje studentima. Kako kaže, iako im on službeno predaje, i oni predaju i uče njega, podsećaju ga na mnoge stvari koje je ostavio u prošlosti. „Krade“ im mladost i veoma se raduje kada neko od njih dobije ulogu ili osvoji nagradu. To ga ispunjava i seća na početke kroz koje je prolazio.

Srpska publika najviše ga pamti po seriji „Bolji život“, a iako je proveo u Srbiji skoro 20 godina, ne očekuje da ovde nešto ponovo snima.

„ Nikad me niko nije zvao iz Beograda. Teško da ćete me videti. Zvao me je jednom davno samo Ljubiša Samardžić, ali tada sam bio upravnik pozorišta. Često vidim na Klasik TV neki svoj stari film. Mnogo sam stvari napravio, pogledajte samo „Bolji život“ koliko se reprizira „ kroz osmeh će Milan Štrljić.

Porodični život Milana Štrljića

Iva Štrljić, srpska glumica i spisateljica ćerka je Milana Štrljića. Od kada se vratio u Hrvatsku, njih dele kilometri i razvod izmedju Ivine majke balerine Slavice i velikog glumca.

„Odrasla sam, nas dvoje odavno ne živimo u istoj zemlji, čovek sazreva i samim tim mora da nauči da sve preraste. Nisam razmažena, nisam naviknuta na to da se oslanjam na bilo koga. Okolnosti u kojima sam rasla i svaki bol kroz koji sam prošla naučili su me da budem borac i ponekad je ta osobina sve što imam.“ Komentariše Iva Štrljić.

Milan Štrljić živi sada sa suprugom Dašom Štrljić, sa kojom ima sina.

Za kraj, možemo jedino očekivati da ovaj glumac nikada neće prestati da iznenadjuje publiku, jer mu se kako kaže još uvek ne ide u penziju.

Nada Macanković je srpska glumica, rodjena 5. avgusta 1982. godine u Beogradu.

Ljubav prema glumi kao način života

Nada Macanković diplomirala je 2005. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Uloge koje su bile zapažene odigrala je u filmovima: Mi nismo Andjeli 3-Rock and roll uzvraća udarac, Stvar srca Miroslava Mike Aleksića kod kojeg je bila u dramskom studiu kao devojčica i Beogradski fantom. Serije koje je obeležila mlada glumica Nada Macanković su M(j)ešoviti brak, Pozorište u kući, Košarkaši, Četiri ruže. Kao Macu, mnogi je pamte u televizijskom serijalu Ljubav, navika, panika. Kao samostalni umetnik angažovana je u mnogim pozorištima.

Nada Macanković je birala izmedju francuskog jezika i glume. Iako se posvetila glumi, od francuskog nikada nije odustajala i dan danas radi na usavršavanju tog jezika. Iako, kako kaže, gluma nosi dosta teškog i napornog rada, sa sobom nosi i lepotu i uživanje koje ona ne bi mogla da pronadje u nekom drugom poslu.

„Kada sam ja odlučila da počnem da se bavim glumom, bilo je drugačije nego sada. Bilo je mesta za mlade ljude koji žele da rade i da se izbore za svoj put. Roditelji su me podržavali, iako mislim da danas ne bi bilo tako. Vrlo je teško mladim ljudima, mladim glumcima. Sve je pošlo nizbrdo u poslednjih pet godina. Ja da imam sada dete koje želi da postane glumac ili glumica, nikada mu ne bih to dozvolila.“ kaže Nada Macanković za jedan intervju.

Na trećoj godini Akademije dobila je pozorišnu ulogu Plave Vile u predstavi Pinokio, u režiji Milana Karadžića. Tu ulogu će pamtiti do kraja života, taj izlazak pred publiku i njihove ovacije na kraju. Tih nekoliko sekundi podsećaju glumca zašto je izabrao baš ovaj poziv, zašto se posvetio u potpunosti onome ka čim ga vodi isključivo srce. Posao glumca je jako stresan, izloženi ste javnim kritikama i pogledima, i tudjim mišljenjima, ali nosi puno radosti, strasti i zadovoljstva.

Na pitanje kako danas živi mlad glumac u Srbiji, Nada Macanković kaže da je to jedna totalna tragedija jer glumaca ima jako puno, a posla sve manje. Država nema para i jako mali deo budžeta ide na kulturu. Neki glumci ne mogu da skrpe kraj sa krajem, neki uopšte ne mogu ni da žive od ovog posla. Pozorišta u Srbiji zahtevaju reformu, jer neki glumci koji su stalno zaposleni nemaju ni jedan slobodan dan, i pojavljuju se u svim predstavama, dok slobodni umetnici čekaju da se desi neki kasting ili audicija, kojih u Srbiji ima jako malo, možda tri ili četiri kastinga godišnje za neki film ili seriju.

Nada Macanković – kada se ugase kamere

Nada Macanković sestričina je Danice Drašković i mediji često polemišu da ova porodična veza Nadi Macanković pomaže da lakše stigne do željenih uloga. Na to ona kaže kako je do svih svojih uloga došla zahvaljujući svom radu i trudu, preko audicija ili preko ljudi sa Akademije sa kojima se družila ili saradjivala u nekom od mnogobrojnih projekata. Takodje naglašava da se te priče kroje iz čiste sujete i ljubomore, i da nema razloga da razmišlja o tome i odgovara na takve komentare.

Nada Macanković živi i u inostranstvu i putuje za Srbiju tri puta mesečno. Kaže kako strane zemlje doprinose tome da upoznamo drugačije običaje i kulture, steknemo mnogo prijatelja i iskustava koje čine jedno veliko bogatstvo. Živela je u Rusiji, Poljskoj, a trenutno je u Turskoj. Udata je za odbojkaša Bojana Janića, sa kojim je svoju dvogodišnju ljubav krunisala crkvenim i gradjanskim venčanjem. Kao i većina srpskim umetnika, Nada Macanković svoj privatan život ne voli da iznosi u javnost, jer smatra da treba da se pojavljuje u medijima samo kada ima da najavi nešto novo i pozove i predstavi ljudima projekat, film ili seriju.

Komentar koji se pojavio u jednom intervjuu u vezi venčanja bio je: „Zauvek ću se sećati svega što se dogodilo na našem venčanju jer je to stvarno bio najlepši dan u mom životu – kaže lepa mlada koja je blistala u ekstravagantnoj venčanici, dok njen suprug  nije krio oduševljenje zbog toga što se svadbeno veselje prepričava i posle nedelju dana.“ Sa suprugom Bojanom Janićem ima sina Milutina.

Nada Macanković je ispred i iza kamera vedra žena, uvek nasmejana. Osmeh nosi u svim odevnim kombinacijama i godišnjim dobima.

„Kada čovek misli pozitivno, to privlači u svoj život i dešavaju mu se lepe stvari. Takodje, kad je negativan, sve oko sebe vidi gore nego što jeste. Mi vidimo stvari takvima kakvi smo mi. I to je sjajno, jer u svakom trenutku možete da promenite svoj način razmišljanja i da činite za sebe dobre stvari. Ja se trudim da budem vedra, ali naravno, kao i svi ljudi na ovom svetu, imam loše dane.

Jednostavno, život ti servira razne situacije sa kojima treba da se izboriš. „

Poslušajte savet Nade Macanković, i budite pozitivni i nasmejani, i dozvolite životu da bude lep.

Danijela Nela Mihajlović rodjena je u Valjevu. 16. oktobra 1969. godine. Sa osamnaest godina došla je u Beograd da upiše medicinski fakultet i veoma se radovala velikom gradu i životu bez kontrole.

Od doktorke do glumice

„Veoma sam zahvalna što sam odrasla u Valjevu. To je ušuškano mesto, tamo sam rodjena, sve mi je bilo poznato i lako dostupno. Ljudi koji odrastaju u Beogradu nemaju spoznaju kako je doći iz manjeg mesta. Beograd je kao novi svet za sve nas. Roditelji su mi bili prosvetni radnici, i tata je u to vreme bio veoma strog, mama nije, nikada. Prvo sam stan delila sa svojom starijom sestrom, a kasnije sa drugaricom i koleginicom Natašom Ninković.“ Kaže za jedan intervju Danijela Nela Mihajlović.

Odlučila se ipak za glumu, posle dve godine studiranja medicine i završila Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Studije su joj obeležile najlepši period života. Na četvrtoj godini studija uplovila je u pozorište i počela da živi snove o kojima je sanjala dok je dane provodila u učionicama. Pohadjala je jednu od najboljih klasa koja se pojavila na Fakultetu dramskih umetnosti. Bila je specifična po devet studenata koji su došli iz provincije u želji da osvoje daske koje život znače. Niko od njih nije bio iz Beograda i svi su prolazili kroz slične životne muke, svi su jurili vikendom u rodne gradove kod roditelja, svi su bili podstanari u malim iznajmljenim stanovima gde su delili kiriju.

„Profesor Vladimir Jevtović nam je često govorio da smo u tim učionicama skriveni od svega, da se nalazimo u oazi, da smo izvan realnog sveta, što je činjenica, jer smo od osam ujutru do osam uveče bili na predavanjima i vežbama. Imate malu porodicu sa kojom niste u krvnom srodstvu. Potpuno ste obuzeti željama i snovima, i verujete da kada završite da će ceo svet čekati na nas, da možemo da ga osvojimo. Profesor nas je upozoravao da to nije baš tako lako i da nas napolju čekaju aždaje, bio je u pravu. Našu malu glumačku porodicu činili su Nataša Ninković, koja je jedno vreme bila i moja cimerka, Danijela Kuzmanović, Danijela Ugrenović, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Karolina Cimeša, Boris Pingović i ja. I danas smo u kontaktu, jer smo vremenom postali najbolji prijatelji.“ kaže Nela Mihajlović.

Prvu ulogu je ostvarila u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavi Katarina u Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi, koja je izvedena više od 100 puta. Kao stipendista je igrala od 1993, a stalni član je postala 1994. godine. Igra i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212.

Filmovi i serije sa kojima je osvojila Srbiju

Kako sama kaže, serije su joj donele mogućnost da je srpska publika zavoli i da postane jedna od najtraženijih glumica današnjice. Osim u serijama, Nela Mihajlović glumila je u mnogim predstavama i filmovima.

Važniije predstave su joj: Šekspirov San letnje noći, Nušićeva Ožalošćena porodica, Maksim Crnojević, Don Žuan i Uobraženi bolesnik Molijera, Sabirni centar D. Kovačevića, Putujuće pozorište, predstava Hamleta u selu Mrduša Donja i Brešana–Narodno pozorište, Sartrove Prljave ruke (Olga) – Jugoslovensko dramsko pozorište, Katarina F. Marsoa i Lagum Svetlane Velmar Janković – Atelje 212, Amerikanac u Beogradu i Dogodine u isto vreme– Slavija teatar, Sve o ženama -Otvorena scena Doma kulture u Valjevu (leto 2007).

Televizijske serije: Stižu dolari, Selo gori a baba se češlja, Ono naše što nekad bejaše, Cvat lipe na Balkanu, Crni gruja, Nepobedivo srce, Ranjeni orao, Ljubav, navika, panika, Kazneni prostor, Nameštena soba.

Filmovi u kojima je ostvarila zapažene uloge su Mali svet, Drug Crni u NOB-u, Svirač, Klasa 2002, Majstor, Diši duboko, Led, Na putu za Montevideo.

Nela Mihajlović, žena koja pleni svojim osmehom

Nela Mihajlović je harizmatična dama koja pleni svojim talentom i osmehom. Publika je jednostavno voli. Odrasla je u petočlanoj porodici i seća se svog detinjstva kao divnog perioda. Maštala je da postane dečiji lekar i kroz čitavo detinjstvo igrala se doktora. U jednom trenutku shvatila je da je previše emotivna da spašava ljudske živote i posvetila je svoj život glumi.

I glumu i muža birala je srcem. Rođena da svaki put iznova dugo korača do svog cilja, glumica Nela Mihajlović  odavno je naučila da je da će se na kraju svakog puta susresti sa srećom. Nešto više od decenije čekala je na prvu pravu popularnost, a manje od deset godina bilo je potrebno da se zajedno sa suprugom, kompozitorom Vladimirom Petričevićem ostvari u ulozi roditelja. Ipak, sudbina joj je život uredila tako da joj je svaka sledeća decenija donosila novu radost. U dvadesetim je bila dovoljno mudra da odabere pravu profesiju i idealnog muža, u tridesetim je osetila prve čari popularnosti i materinstva kada je postala majka devojčica Marte i Petre, a danas, kada je načela četrdesete, ponosno kaže kako joj se svaka želja ispunjavala u vreme koje joj i pripada.

„- Radila sam svoj posao paralelno funkcionišući u braku najbolje što umem i na oba fronta davala sam svoj maksimum. To što ništa u životu nisam dobila odmah i što sam na sve morala da čekam, jeste moj put. On je istina težak, ali rekla bih samo nestrpljivim ljudima. Ja sam veoma strpljiva i verovala sam da će mi se ostvariti ono što želim. Pre svega verujem u sebe, a ako umeš sebe da osluškuješ i da uvidiš pravilnosti svog života, sve je lakše. Iako sam tada birala intuitivno i dalje pričam o glumi s velikom strašću i govorim da živim sa čovekom kojeg volim od 1997. godine i s kojim imam dve obožavane ćerke. U sekundi sam odlučila da hoću glumu i ništa drugo, a i muža sam tako birala. Njega i nijednog drugog, iako sam ga poznavala samo pet dana. I sada verujem da je sve to suludo i da ću svoje ćerke savetovati da prethodno dobro upoznaju emotivnog partnera. Ipak, ispostavilo se da mi je intuicija bila tačna i sada mogu da kažem kako sam imala više sreće nego pameti.“ kaže Nela Mihajlović.

Još jedan savet, pratite svoje snove, ma šta okolina govorila. Slušajte svoje srce, ono je pametnije od razuma na koji deluju roditelji, okolina, mediji. Svi deluju na naš razum, a samo mi na naše srce.

Biografija glumice Zorane Bečić – Đorđević

Zorana Bečić (Sarajevo, datum rođenja 12. februar 1981) je filmska, televizijska i pozorišna glumica. Rođena je u Bosni i Hercegovini, tačnije u Sarajevu, gde je planirala da upiše glumu. Igrom slučaja nije primljena, pa je sledeće godine upisala u Beogradu. U roku je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti i počela ozbiljno da traži posao. Prvo što je u karijeri snimila je poznata reklama za Don kafu na kojoj je zapazio režiser Dejan Zečević. Pomoću Dejana je dobila i prvu ulogu u filmu Mala noćna muzika. Ipak, najpoznatija je po ulozi Sofije iz TV serije Jagodići.

Neke od pozorišnih predstava u kojima glumi Zorana Bečić su: “Rodoljubac” koju igra u Zvezdara teatru sa svojim suprugom, “Mesec u plamenu” i “Frederik ili bulevar zločina” koji se izvode u Beogradskom drmaskom pozorištu. Glumica priznaje da joj filmovi nisu velika ljubav, kao i to da su joj draže pozorišne uloge. Izdvaja predstavu “Mačak u čizmama” koju je izvodila u Pozorištancu “Puž” kao njenu prvu profesionalnu predstavu. Otkriva da je trenutno inspiriše rad na predstavi “Dar” koja se igra u Ustanovi kulture “Vuk Kardžić”. Specifičnost ovog projekta je u tome što se bavi autizmom kod dece.

Pored uloge u pozorištu, Zorana glumi i u filmovima i TV serijama. Neke od uloga su:

• Mala noćna muzika, 2002 (Teodora)
• M(j)ešoviti brak, 2003 (Nataša)
• Dangube, 2005 (novinarka)
• Potera za srećkom, 2005 (Ljilja)
• Ne skreći sa staze, 2006 (Deda Mrazica)
• Ritam života, 2007 (Maja)
• Zauvek mlad (TV serija), 2009 (Vera)
• Moj rođak sa sela, 2011 (Tatjana)
• Lud, zbunjen, normalan, 2011 (Šejla)
• Žene sa Dedinja, 2011 (Milica)
• Jagodići (TV serija), 2012 (Sofija Korngold)
• Zvezdara (TV serija), 2013-2015 (Violeta)

Porodica

Zorana je ćerka poznatog sarajevskog glumca Zorana Bečića i Vanje Popović, pozorišnog kostimografa i scenografa. Odatle kaže i usađena ljubav prema teatru i nastavka porodične tradicije. Međutim, njena prva interesovanja su bila vezana za ono što se dešava iza scene, ali se još u srednoj školi odvažila da pokaže svoje glumačko umeće. U tome je naravno i uspela.

Porodica joj je oduvek bila najveća podrška, pa su joj za prijemni ispit na akademiji oni najviše pomogli. Otac je u početku želeo da se Zorana bavi sportom jer je u olimpijskim disciplinama bila veoma uspešna. Na kraju je ipak popustio i podržao ćerkinu odluku da se profesionalno bavi glumom. Inače je i njen deda Drakče sa očeve strane bio poznati glumac u svoje vreme. Igrom slučaja je i udata za našeg poznatog glumca Igora Đorđevića sa kojim ima ćerku Petru. Upoznali su se još na fakultetu kada je ona bila student, a on apsolvent. Suprug, Igor Đorđević je osvojio njeno srce romantikom.

“Igor ume da bude vrlo romantičan i često me iznenadi kad mi onako, bez ikakvog razloga, donese cveće. I svako jutro mi kuva kafu i pušta me da duže spavam kad god može. To je velika stvar i umem da je cenim, jer nam je oboma san bitan. “ – izjavila je glumica u jednom intervju.

Srdjan Dragojević je srpski reditelj i režiser. Rodjen je 1. januara 1963. godine u Beogradu.

Karijera poznatog režisera

Poznavaoci filma tvrde da bez Srdjana Dragojevića naša filmska scena ne bi bila takva kakva danas jeste. Svojim radom obogatio je bioskopska platna i male ekrane i u domove ljudi uneo specifičan humor i zabavu koja im je postala „omiljeni nedeljni odmor“, iznova i iznova. Na njegove filmove se rado vraćamo.

Srdjan Dragojević je po struci klinički psiholog i reditelj. Izdao je i tri zbirke pesama, a za jednu od njih „Knjiga akcione poezije“ je 1986. dobio nagradu „Branko Radičević“.

Filmovi

1992. snimljen je film Mi nismo andjeli, prvi deo. Srdjan Dragojević je upravo ovim filmom započeo uspešnu karijeru i od Andjela stvorio jedan od najgledanijih filmova današnjice. Mi nismo andjeli smatra se kultnim filmom naše kinematografije. Ovo je za njega bio prvi rediteljski rad, i tadašnjoj Jugoslaviji, kao i ostatku sveta predstavio se kao autor originalnog i privlačnog stila. Film je sniman na više lokacija, uglavnom na području Beograda. Film je doživeo popularnost jer su ga gledali svi, od dece do penzionera. Zanimljivo je da za vreme snimanja filma 1992. godine na našim prostorima vršena regrutacija obveznika JNA za Vukovar. Potencijalni regruti, uključujući i članove ekipe svako veče spavali su na drugom mestu krijući se od regrutacije. Dragojević je dobio poziv za front, ali je zamolio vlasti da mu odlože regrutaciju dok ne završi montažu svog filma prvenca. Kada je završio montažu i rat u Vukovaru je bio završen, a Dragojević zajedno sa ostatkom ekipe iz studija je gledao kako se postavljaju barikade u Sarajevu.

1992. Srdjan Dragojević režirao je film Dva sata kvalitetnog programa. U filmu učestvuju mnoge muzičke zvezde iz bivše Jugoslavije. Film prikazuje devedesete godine, najviše kroz odnos turbo-folka, dizelašai rokenrola.

Lepa sela lepo gore, čuveni film koji se i dan danas citira, snimljen je pre dvadeset godina. Film je inspirisan istinitim događajem, kada je 7 srpskih vojnika drinskog korpusa bilo devet dana okruženo u 97 metara dugom tunelu Brodar, u Bosni i Hercegovini,  u septembru 1992. godine.

Film je bio srpski kandidat za Oskara, za najbolji film van engleskog govornog područja za 1996. godinu. Smatra se modernim klasikom srpske kinematografije.

Rečenica iz filma koja se posebno pamti, a izgovara je Nikola Kojo, poznati lopov iz Beograda, koji je najveći deo svog „posla“ obavljao 1980-ih i ranih 1990-ih, nakon što je njegova jedinica spalila selo rekao je: „Lepa sela lepo gore, a ružna ostaju ružna čak i kada gore.“

Rane, popularni film, posebno medju današnjom omladinom, snimljn je 1998. godine. Govori o generacijama posle Tita. Baziran je na istinitoj priči o dvojici dečaka- Pinkiju i Švabi, koji odrastaju u Novom Beogradu. Sankcije, kriminal i blizina ratnog stanja u njima bude drugačije vrednosti.  Idoli glavnih junaka su poznati beogradski kriminalci i TV šou „Puls asfalta“ koji takvu felu ljudi dovodi u goste i stvara od njih medijske zvezde. Pinki i Švaba maštaju da jednog dana gostuju u svojoj omiljenoj emisiji i trude se, zločinima, da to zasluže. Nakon što uspevaju u tome, njihov uspon u svetu kriminala se prekida međusobnim sukobom. Švaba ispaljuje pet metaka u Pinkija, nesvestan toga da svog najboljeg prijatelja ranjava u ista ona mesta u koja je Hrist ranjen dve hiljade godina ranije. Pinki uspeva da preživi i nakon izvesnog vremena beži iz bolnice, te poziva svog prijatelja na pomirenje. Pomirenje je više nego užasno – ranjeni dečak treba svom drugu, po nepisanom pravilu, da napravi pet potpuno istih rana kako bi se prijateljstvo obnovilo. Surova istina ovakvih odrastanja manifestuje se i dalje.

Mi nismo andjeli, drugi deo, se vraća na male ekrane. Sada glavnu ulogu nosi Nikolina ćerka, Sofija (Mirka Vasiljević).  Nakon toga izlazi i treći deo. Sva tri dela bila su uspešna i gledana.

Posle četiri godine pauze, Srdjan Dragojević vraća se u velikom stilu sa ratnom melodramom Sveti Georgije ubiva aždahu. Pet miliona evra bio je budžet, te se na osnovu toga procenjuje da je ovo jedan od najskupljih srpskih filmova do sada. Radnja filma smeštena je u razdoblju od 1912. do 1914. godine u jednom srpskom seocetu na priobalju Save nadomak granice sa Austrougarskom, i prati dešavanja vezana za selo i njegove stanovnike, od bitke protiv Turaka u Prvom balkanskom ratu 1912. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i presudne Cerske bitke.

2011. godine Srdjan Dragojević ostvaruje svoju ideju da realizuje projekat koji je počet još 2003. godine. Film prati priču grupe gej aktivista koji pokušavaju da organizuju paradu ponosa u Beogradu. Policija odbija da obezbedi skup, pa se oni javljaju grupi kriminalaca iz bivše Jugoslavije.

Atomski  z desna je drama koja je emitovana 2014. godine. Atomski z desna je tragikomedija koja govori o razornim posledicama „domaćeg“ divljeg kapitalizma na živote običnih ljudi.

Otac petoro dece

Srdjan Dragojević ima petoro dece. U braku je bio sa slikarkom Tatjanom Strugar, s kojom ima troje dece. Sa sadašnjom suprugom ima sina i ćerku.

Politikom za bolju kulturu u Srbiji

Srdjan Dragojević je u SPS-u i kako kaže za jedan intervju, politikom je počeo da se bavi da bi pomogao poboljšanje kulture. Svojim filmovima jasno se borio protiv vlasti Slobodana Miloševića. Kaže da je SPS sada potpuno drugačija stranka, sa drugačijim ljudima koji imaju ciljeve koji će biti dobri za sve gradjane naše zemlje. Smatra da politika ne treba da bude začin u svemu i da je bitno samo da svako od nas učini najviše što može za zemlju u kojoj živi i koju voli.

Ivan Zekić rodjen je 1986. godine, 18. maja. Rodjen je u Beogradu.

Od malih nogu usmeren na glumu

Ivan Zekić je mladi srpski glumac. U omladinskom pozorištu Dadov glumom je počeo da se bavi iz ljubavi prema sceni, i tu je razvijao svoj talenat koji smo posle par godina mogli da vidimo na televizijskim ekranima. Posle tri godine u Dadovu, upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Biljane Mašić. Na istoj klasi, izmedju ostalih bili su i Danina Jeftić, Bojan Krivokapić, Pavle Jerinić i Milan Vučković.

Publika Ivana Zekića pamti po ulozi Danila u seriji Ljubav i mržnja. Ta uloga je bitno uticala na razvoj njegove karijere. Ljubav i mržnja je srpska telenovela snimana od 2007. do 2008. godine u produkciji RTV Pink. Emitovana je u udarno vreme (20 sati), nakon Nacionalnog Dnevnika. Režiju su vodili Jug Radivojević i Vladimir Aleksić. Scenario su pisali Vida Crnčević-Basara i Petar Jakonić, koji je za ovu priliku koristio pseudonim Basquiera Pierrin. Ova telenovela je rađena po ideji Slobodana Šuljagića. Naručio je scenario za porodičnu sagu kod Vide Crnčević-Basara. Okosnica je trebala da bude “čovek u godinama, tajkun, sa mnogo mlađom ženom”. Naslovnu pesmu Ljubav i mržnja je pevao hrvatski pevač Dado Topić.

Nedugo zatim, Ivan Zekić glumio je u seriji Gorki plodovi, Jesen stiže, dunjo moja, Pare ili život, Na putu za Montevideo, Montevideo, vidimo se!, Mio&Drag.

Montevideo, Bog te video koliko uspeha

2014. godine izašao je film Montevideo, vidimo se!. Ivan Zekić glumio je Ivicu Beka, legendarnog fudbalskog asa. Ovom ulogom oduševio je publiku širom Srbije. Svojim glumačkim talentom pokazao je kako se od njega tek mogu očekivati sjajne role u budućnosti. Strpljivo je čekao svojih pet minuta, a sudeći po reakcijama publike, strpljenje se isplatilo. Za jedan intervju Ivan Zekić kaže:

„Prolazio sam kroz različite faze, ali o odustajanju nije bilo reči. Imam eksplozivan karakter i trebalo mi je vremena da naučim šta znači biti strpljiv, ali uspeo sam da smirim narav, što se toliko isplatilo da mogu samo da kažem stpljen, spašen.“

Uloga Ivice Beka za njega je bio veliki izazov, ali i zadovoljstvo.

„Uvek mi je bilo zadovoljstvo da igram likove koje imaju ljudske dileme. Posle filma ljudi su imali dva komentara, da sam ih jako nervirao i da sam se prodao. Svi su to govorili kroz osmeh. Meni je drago što su prepoznali tu notu, i videli lom u čoveku, haos koji vlada u njemu, ali on na kraju ipak pronalazi pravi put. U početku je ovaj lik bio uobražen, pomalo nadmen i sujetan, ali s druge strane, jako je dobro igrao, bio je profesionalac u fudbalu. Put je bio težak, jer on sam težak lik. Postaje deo tima. Za to vreme morao je da promeni sebe, što je ponekad najteža stvar.“ Kaže za jedan intervju Ivan Zekić.

Iako je u privatnom životu loš fudbaler, napominje kako su imali spartanske treninge. Naporno je trenirao da bi došao do odredjenog nivoa, iako nema talenta za ovaj sport. Dragan Bjelogrlić je veoma ozbiljan u poslu, i kao reditelj i kao kolega glumac. U svaki lik ulazi studiozno, ali pristaje na kompromise i dogovore oko uloga i rada.

A kad se ugase kamere…

Pored glume Ivan Zekić bavi se sviranjem gitare i klavira. Svojevremeno imao je bend sa kolegom Nikolom Jovanovićem. Završio je nižu muzičku školu, ali je ljubav prema glumi ipak bila presudna i vratila ga ispred kamera. Voli da igra u mjuziklima, i prva predstava mu je bila Čikago, mjuzikl, u Pozorištu na Terazijama.

Mladi srpski glumac Ivan Zekić oženjen je sa Snežanom Maksimović.

„ Moja najveća podrška i ljubav! I najlepša devojka, naravno!“ – hvali glumac svoju partnerku.

On se početkom juna oženio dugogodišnjom devojkom, a svadbenom veselju prisustvovao je veliki broj njegovih kolega. Posle četiri godine zabavljanja, rešili su da ozvaniče svoju ljubav, daleko od očiju javnosti, u jednom restoranu u starom delu Beograda. Glumac Ivan Zekić u medijima se pojavljuje samo kada publici predstavlja nove projekte, filmove, serije ili predstave. O njegovom privatnom životu malo se zna, jer je usmeren na karijeru i na poslovni aspekt kada je reč o novinarima. Ivan Zekić kaže kako se svašta sprema. Gledaoci mogu očekivati mnogo novih uloga ovog mladog glumca, koje su sve zahtevnije i gledanije.

Biografija Aljoše Vučkovića

Aljoša Vučković je poznati srpski glumac rođen 17.decembra 1946. godine u Buzetu. Deo srednjoškolskih dana je proveo u Sarajevu, dok je gimnaziju završio u Splitu. Prvi put je imao dodir sa glumom još za vreme pohađanja osnovne škole u Narodnom pozorištu, u Pljevlju. Upisao je glumu u Beogradu, 11. gradu po redu, u kojem je živeo. Često se selio zato što mu je otac bio vojno lice.Ovaj glumac, hrvatske nacionalnosti je jedan od omiljenih među suprotnim polom. Do sada je igrao u preko 70 TV serija i filmova. Najveću popularnost su mu donele uloge u TV serijima „Povratak otpisanih“ iz 1976. godine, „Bolji život“ (1987 – 1991) i „Laguna Ribočistač“ (2006). Zanimljivo je to da je ovaj glumac u srodstvu sa poznatom, hrvatskom pevačicom Severinom Vučković.

Filmovi, serije

Spisak filmova i serija u kojima je glumio Aljoša Vučković:

• Kaja, ubit ću te! (1967)
• Selo bez seljaka (1970)
• Romance of a Horsethief (1971)
• Naše priredbe (1973)
• Užička republika (1974)
• Sinovi (1975)
• Crni petak (1975)
• Hitler iz našeg sokaka (1975)
• Pesma (1975)
• Povratak otpisanih (1976)
• Aranđelov udes (1976)
• Poseta stare dame (1976)
• Užička republika (1976)
• U banji jednog dana (1976)
• Hajdučka vremena (1977)
• Marija Magdalena (1977)
• Pod istragom (1977)
• Molijer (1978)
• Ljubav u jedanaestoj (1978)
• Maska (1978)
• Povratak otpisanih (1978)
• Slom (1979)
• Ujed (1979)
• Sećam se (1979)
• Partizanska eskadrila (1979)
• Pakleni otok (1979)
• Kraljevski voz (1981)
• Velo mistro (1980 – 1981)
• Nepokoreni grad (1980 – 1981)
• Svetozar Marković (1981)
• Šesta brzina (1981)
• Počnimo život iz početka (1981)
• Sabinjanke (1982)
• Priče iz radionice (1982)
• Doktorka na selu (1982)
• Korespondencija (1983)
• Ulični pevači (1984)
• Pozorište u kući 5 (1984)
• Uzmi pa će ti se dati (1985)
• Priče iz bečke šume (1985)
• Hajdučki gaj (1985)
• Ćao inspektore (1985)
• Odlazak ratnika, povratak maršala (1986)
• Lovac protiv topa (1986)
• Sivi dom (1986)
• I to se zove sreća (1987)
• Vuk Karadžić (1987 – 1988)
• Bolji život(1987-1988)
• Bolji život (1989)
• Čudo u Šarganu (1989)
• Seobe (1989)
• Drugarica ministarka (1989)
• Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove (1990)
• Hajde da se volimo 3 (1990)
• Ljubav je hleb sa devet kora (1990)
• Bolji život 2 (1990 – 1991)
• Holivud ili propast (1991)
• Rođen kao ratnik (1994)
• Teatar u Srba (1995)
• Kraj dinastije Obrenović (1995)
• Ubistvo s predumišljajem (1995)
• Očevi i oci (1996)
• Srećni ljudi 2 (1996)
• Raste trava (1997)
• Bekstvo (1998)
• Kneginja iz Foli Beržera (1998)
• Otac (2001)
• Naša mala redakcija (2002)
• Država mrtvih potpukovnik (2002)
• Profesionalac (2003)
• Kazneni prostor 2 (2003)
• Jelena (2004)
• Pad u raj (2004)
• Lift (2004)
• Priča o Džipsiju Trolmanu (2006)
• Obični ljudi (2006 – 2007)
• Zauvijek susjedi (2007)
• Vratiće se rode (2008)
• Dobre namjere (2008)
• Zauvek mlad (2009)
• Vjerujem u anđele (2009)
• Mansarda 2 (2009)
• Moj rođak sa sela (2008 – 2011)
• Pod sretnom zvijezdom (2011)
• Korak po korak (2011)
• Vojna akademija (2012)
• Na putu za Montevideo (2013)
• Tražim pomilovanje ili velika tajna (2014)
• Lud, zbunjen , normalan (2015)

Porodica

Aljoša Vučković je u braku sa Editom, sa kojim ima dve ćerke – Leanu i Saru. Leana, starija ćerka je krenula njegovim stopama, ali je glumu napustila. Dok je Sara, mlađa ćerka, uspešna dizajnerka.

Intervju

Ovaj glumac je za portal „24.sata“ u jednom intervjuu govorio o tome da će svako ko se nije naučio normalnom ponašanju kod kuće, na ulici ili u kafani – nastradati. Naglasio je da ne može biti dobro, ako se u svet umetnosti umeša zavist ili mržnja. Što se tiče emotivnih trenutka, za njega su to, osim rođenja ćerki, svakako studiranje. Za kraj intervjua, rekao je da se ne imitira i da ne oponaša, zato što tako čaršija kaže. Naglašava, da ne vidi uživanje u vođenju ispraznih razgovora sa nekim ljudima, na određenim manifestacijama.

Biografija Danila Lazovića

Danilo Lazović je bio naš poznati glumac, rođen 25. novembra 1951. godine, u Brodarevu. Glumu je završio na Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju. Stekao je popularnost glumeći u mnogobrojnim filmovima i pozorišnim predstavama. Njegova prva najbitnija uloga je bila u TV seriji „Otpisani“, ali će definitivno biti upamćen po ulozi u TV seriji „Srećni ljudi“, gde je igrao ulogu Šćepana Šćekića. Što se tiče pozorišta, do 2001. godine je bio član ansambla Narodnog pozorišta, a igrao je i u drugim pozorištima, kao što su Atelje 212 i Zvezdara teatar. Jedno vreme se i aktivno bavio politikom. Devedesetih godina je bio instruktor dobrovoljcima u bazi u Bubanj Potoku. Takođe, Lazović je bio i član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Zalagao se za uvođenje seljačkog vaspitanja u škole, kao i da veronauka bude obavezan predmet.

Filmovi, predstave, uloge

Neka od ostvarenja, u kojima je glumio Danilo Lazović:

• 1973. Brze godine
• 1974. Košava Žika, radnik na kranu
• 1974. Dimitrije Tucović
• 1975. Otpisani
• 1976. Vrhovi Zelengore
• 1976. Morava 76
• 1978. Dvoboj za južnu prugu
• 1978. Boško Buha
• 1979. Pupinove zvezde
• 1979. Slom
• 1980. Poseban tretman
• 1981. Kraljevski voz
• 1982. Ždrelo
• 1983. Dani AVNOJ-a
• 1983. Rodoslov
• 1984. Pješak u automobilu
• 1984. Lazar
• 1985. Crvena baraka
• 1986. Svečana obaveza
• 1986. Od zlata jabuka
• 1987. Mladost umetnika
• 1987. Pogrešna procena
• 1988. Portret Ilije Pevca
• 1987-1988. Bolji Život
• 1989. Poslednji krug u Monci
• 1989. Krivda
• 1989. Stare granice očevog imanja
• 1990. Jastuk groba mog
• 1990. Početni udarac
• 1990. Zaboravljeni
• 1990. Pokojnik
• 1990. Klaustrofobična komedija
• 1991. Boje slepila
• 1991. Sarajevske priče
• 1993. Raj
• 1993. Tri karte za Holivud
• 1993. Napadač
• 1994. Goli život
• 1995. Nasleđe
• 1995. Sve će to narod pozlatiti
• 1995. Provalnik
• 1996. Ivan
• 1993-1996. Srećni Ljudi – Šćepan Šćekić
• 1998. Džandrljivi muž
• 1998. Nepoznata otadžbina
• 1998-2002. Porodično blago – Bogoljub Gagić “Čerčil”
• 1999. Mejdan Simeuna Đaka
• 2000. Tajna porodičnog blaga – Bogoljub Gagić “Čerčil”
• 2000. A sad adio
• 2001. Virtualna stvarnost
• 2003. Jagoda u supermarketu
• 2003. Kazneni prostor 2
• 2004-2006. Stižu dolari

Nagrade, festival

Od nagrada, koje je osvojio, možemo izdvojiti Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje, koju je dobio 1989., kao i Statuetu „Ćuran“, koju je dobio za ulogu u predstavi „Klaustofobična komedija“. Takođe je od Srpske Pravoslavne crkve, zbog pomoći narodu sa Kosova i Metohije, nagrađen arhijereskom zahvalnicom.

U njegovu čast je 31.oktobra 2013. godine, prvi put održan festival u Priboju, pod nazivom „Dani Danila Lazovića“. Na ovom festivalu se održava takmičenje u govorenju poezije, a pobednik pored povelje „Danilo Lazović“ dobija i novčani deo nagrade.

Smrt

Ovaj glumac je, nažalost, iznenada preminuo 25. marta 2006. godine. Kao uzrok smrti je naveden infarkt. Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu je održan komemorativni skup, ali niko nije držao govor, jer je to bila želja porodice. Tokom komemoracije je preko razglasa pušten monolog Danila Lazovića , u poemi Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet Cara Lazara“.

Citati

• „Mi smo više od pola veka u nečemu, u čemu nikada nismo bili. Realno je da smo uvek bili jedna monarhija, u okviru koje je srpska crkva i naš Patrijarh bio onaj, kod koga se ide po blagoslov, za svaki čin koji želite uraditi. Postojao je jedan prirodni i Bogu dragi sklad. A eto, jedno 60 godina smo u situaciji, koju ni najvećem neprijatelju ne bi poželeli.“

(Danilo Lazović , TV intervju)

Biografija Miloša Žutića

Miloš Žutić je bio naš poznati filmski i pozorišni glumac. Rođen je 16. novembra 1939. godine u Beogradu. Roditelji su mu bili defektolozi, radili u Domu slepih u Zemunu, gde je i pohađao osnovnu školu. Kasnije se preselio u Beograd i tamo završio osnovnu školu. Upisao je VI mušku gimnaziju, da bi kasnije prešao u XIV gimnaziju u Beogradu, koju je na kraju i završio.

Glumu je zavoleo još u srednjoškolskim danima i bavio se amaterski u DADOV-u. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Nastupao je na filmu, televiziji, radiju i u pozorištu. U periodu od 1960. do 1992. godine ostvario je 85 uloga. Igrao je u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Nišu i u mnogim drugim. Pored brojnih uloga, ostao je upamćen i kao narator u mnogim filmovima i serijama.

Filmovi, serije, predstave

Filmografija glumca Miloša Žutića (najznačajnije uloge):

• Ljubav i moda (1960)
• Dvoje (1961)
• Medaljon sa tri srca (1962)
• Pravo stanje stvari (1964)
• Srećan put čiko (1965)
• Dežurna ulica (1967)
• Bekstvo (1968)
• Švabica (1968)
• Sajam na svoj način (1968)
• Možda spava (1968)
• Maksim našeg doba (1968)
• Na dan požara (TV, 1969)
• Prorok (1970)
• Srbija na Istoku (1970)
• Slučaj Openhajmer (TV, 1970)
• Suđenje Floberu (TV, 1971)
• Haleluja (TV, 1971)
• Poraz (1972)
• Selo bez seljaka (serija, 1972)
• Suđenje Bertoldu Brehtu (1973)
• Kamiondžije (serija, 1973)
• Paja i Jare – Kamiondžije (1973)
• Brak, sveska prva (1974)
• Jednog lepog, lepog dana (1974)
• Pozorište u kući 2 (TV serija,1974)
• Prekid vatre na Karaburmi (TV, 1975)
• Nagrada godine (1975)
• Život je lep (serija 1975)
• Tankosić i Pavlović (1976)
• Na putu izdaje (serija, 1976)
• Kuhinja (TV, 1976)
• Grlom u jagode (1976)
• Kućna terapija (1977)
• Ancika Dumas (TV, 1977)
• Pod istragom (TV, 1977)
• Više od igre (serija, 1977)
• Hajka (1977)
• Povratak otpisanih (serija, 1978)
• Prva Srpska železnica (TV, 1979)
• Gospodin Dimković (1979)
• Duvanski put (serija, 1980)
• Biseri od pesama (1980)
• Snovi, život, smrt Filipa Filipovića (1980)
• Kir Janja (TV, 1981)
• Berlin kaputt (1981)
• Pesničke vedrine (serija, 1981)
• Svetozar Marković (serija, 1981)
• Prokleta avlija (TV, 1984)
• Lude godine, 6 deo (1984)
• Banjica (serija, 1984)
• Držanje za vazduh (narator, 1985)
• Sudbina umetnika-Đura Jakšić (TV, 1985)
• Dvostruki udar (1985)
• Crvena baraka (1985)
• Neozbiljni Branislav Nušić (TV, 1986)
• Bal na vodi (1986)
• Putujuce pozoriste Šopalović (TV, 1986)
• Bolji život (serija, 1987)
• Zaboravljeni (1988)
• Vuk Karadžić (serija, 1988)
• Boj na Kosovu (1989)
• Balkan ekspres 2 (serija, 1989)
• Zaboravljeni (serija, 1990)
• Pokojnik (TV, 1990)
• Teatar u Srba (serija, 1992)

Porodica, deca

Pokojni Miloš Žutić je bio muž Svetlane Bojković. Takođe, njegova supruga je bila i Ognjanka Ognjanović Žutić. Obe žene su glumice. Što se tiče dece, on je otac Katarine Žutić, koja je takođe glumica, a ima i sina Đorđa.

Intervju

• U jednom od intervjua, Svetlana Bojković je za Miloša rekla: „On je bio stabilan i u duši pravi glumac. Podržao je u meni sve ono glumačko, jer uz nekog grubog čoveka to se u meni moglo i pokvariti. On je u meni uspeo da podrži čisto zrno čestitosti u pozorišnom radu.“

(srpskoblago.rs)

Smrt je nažalost presekla njegovu karijeru, ali je ostavio neizbrisiv trag ostvarivši 85 uloga. Umro je 30. avgusta 1993. godine u Beogradu.

Od 1994. godine dodeljuje se „Nagrada Miloš Žutić“ za najbolje glumačko ostvarenje u protekloj pozorišnoj sezoni. Nagradu dodeljuje Savez gradskih umetnika Srbije. Među dosadašnjim dobitnicima nagrade su: Petar Kralj, Jelisaveta Seka Sabljić, Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, Nebojša Dugalić i mnogi drugi.

Biografija Mladena Sovilja

Mladen Sovilj je mlad i poznat srpski glumac. Rođen je u Pančevu, (datum rođenja – 2. jul 1987. godine). Završio je srednju tehničku školu „23.maj“, smer visokogradnja. Oduvek je hteo da bude arhitekta ili fotograf, ali ga je zainteresovala gluma pred sam završetak srednje škole. Odlazi na prijemni u Novi Sad, gde 2006. godine postaje student na Akademiji Umetnosti, u klasi profesorke Jasne Đuričić. Master studije na Akademiji završio je 2011. godine. Igra u Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenkom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, kao i u Bitefu. Trenutno nigde nije stalno zaposlen.

Fimovi, serije, uloge

Mladen Sovilj je igrao u sledećim ostvarenjima:

• Šešir profesora Koste Vujića (2012) – Vasilije Simić
• Zverinjak (2012) – Jovan
• Odeljenje (serija, 2013) – Denis
• Grandfather (2013) – Filip
• S/Kidanje (2013) – Ogi
• Šešir profesra Koste Vujića (TV serija, 2013) – Vasilije Simić
• Samo kažem (serija, 2013) – Miloš
• Dosta dobra lamperija (film, 2013)
• Bićemo prvaci sveta (2013) – Bubiša Simić
• Neposlušni (film, 2014)
• Nebo iznad nas (film, 2015) – Vanja
• Novajlija (2015)
• Čizmaši (TV serija, 2015-2016) – Mirko Ćorović – Ćora
• Prvaci sveta (TV serija, 2016) – Bubiša Simić

Krajem prošle godine, završeno je snimanje filma „Izgrednici“, po scenariju Đorđa Milosavljevića, a u režiji Dejana Zečevića. Jedna od glavnih uloga je pripala i Mladenu Sovilju, gde glumi jednog od troje studenta.

Što se tiče pozorišnih predstava, glumio je u „Nasilje nema opravdanja“ Zijaha Sokolovića, u monodrami „Petar“, predstavi „Crvena: samoubistvo nacije“ ( koja je isprva bila cenzurisana, zbog sporne uvodne pesme) i drugim. Takođe, ovaj glumac u usponu je igrao i u dečijoj predstavi „ Škrti berberin“ Aleksandra Popovića.

Porodica

Što se tiče porodice, ima majku Ilonku, oca Novicu, kao i starijeg brata Milana.

Ovaj mlad i perspektivan glumac, visine 180 cm, kaže da mu je hobi vožnja monocikla i rešavanje rubikove kocke. Sve što ima konkretnu i upotrebljivu vrednost ga ne zanima toliko. Takođe, mnogo voli muziku i svira nekoliko instrumenata. Naglašava da mu cilj nije veština sviranja, već milina.

Dobio je nagradu „Special Mention“ na festivalu „Sinema siti“ za ulogu u filmu Rastka Petrovića „Dosta dobra lamperija“.

Zanimljivosti

Mladen je zaštitno lice brenda „Dechkotzar“.

Početkom godine je dao interesantan intervju, gde je izneo neke zanimljive činjenice iz svog privatnog života. Otkrio je da mu je u poslu poverenje veoma važno i da mu ono obezbeđuje mir. Kaže da ne boravi u prostorijama koje smrde na skrivene namere i takmičarski duh.Između ostalog, izjavio je da je osoba koja retko kupuje garderobu i da se ne zaljubljuje u garderobu na ofingeru, već mora da je oseti na sebi, da vidi da li mu baš taj komad garderobe pripada. Kaže da nikada ne bi obukao nešto što neopravdano privlači pažnju i da u ormanu ima uglavnom jednobojnu garderobu. (deo intervjua sa web portala B/A – Before after)

Za „Citymagazine“ je jednom prilikom izjavio da se trudi da ostane radoznao i razigran, da bi voleo da više trči nego što hoda, da se više smeje i da nikad nema mutan pogled.

Biografija glumca Nebojše Milovanovića

Nebojša Milovanović, (datum rođenja: 29. septembar 1974.) je poznati srpski glumac rođen u Valjevu. Ostvario se u nizu pozorišnih i filmskih uloga, a pamtimo ga iz filmova Lajanje na zvezde, Bure baruta, Kordon, Medeni mesec, kao i po brojnim prestavama, među kojima su Turneja, Kući, Sumjnivo lice, Švabica, Mletački trgovac, Šine i drugih. Predstave izvodi u JDP-u, ali i u Ateljeu 212. Takođe pozajmljuje glas glavnom junaku Tedu u istoimenom crtanom filmu. Upisao je i završio Fakultet dramskih umetnosti, a nakon diplomiranja postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Međutim, kada je prvi put aplicirao za akademiju, nije primljen. Te godine je upisao veterinu, završio prvu godinu studija i shvatio da je njegova ljubav gluma. Drugog puta je uspeo da se nađe među studentima glume.

Zanimljivo je to da se naš glumac pored glume, bavi i stend up-om koji je inspirisan ličnim životom. On kombinuje poeziju i autoironične ispovesti u formi melodrama. Njegov Stand Up se izvodi kao netipična forma pozorišta pod nazivom “Stand Down”. Na većini svojih nastupa je govorio pesme naših pesnika, a tu poeziju je povezivao sa svojim ličnim iskustvima.

Filmovi i TV serije

Uloge u kojima se ostvario glumac Nebojša Milovanović:

• Vojna akademija, 2012 (kapetan Kašanin)
• Folk, (stilista Sale)
• Plavi voz, 2010 (profesor marksizma Božičković)
• Medeni mesec, 2009
• Pada kiša u Rolan Garosu, 2009 (Boris)
• Poslednja audijencija, 2008 (Mita Rakić)
• Miloš Branković, 2008 (Sarlah)
• Bližnji, 2008 (Vladimir)
• Pozorište u kući, (Sava Belanin)
• Bora pod okupacijom, 2007
• Optimisti, 2006 (bolestan mladić)
• Lift, 2004 (prvi diler)
• Dvije godine i jedan dan, 2004
• Slobodan pad, 2004 (član komisije)
• Kordon, 2002 (Kole)
• Belo odelo, 1999 (Krstić)
• Trojka, 1999 (Boki)
• Bure baruta, 1998 (Bosanski srbin koji ne želi da završi kao njegov otac)
• Lajanje na zvezde, 1998 (Jovan Slobenović)

Porodica

Nebojša je srećno oženjen i otac jedne devojčice. Supruga Tijana se 2012. godine porodila i na svet donela ćerku Veru. Glumac kaže da se pod relativno stare dane ostvario u ulozi roditelja, ali da mu je ćerka jedna od najlepših stvari koja se ikada dogodila u životu. S obzirom da je i sam tradicionalno i patrijahalno vaspitan, planira da tako vaspitava i svoje dete.

Intervju

• Kulturom se bavim, pa se i trudim da budem kulturan. Vaspitan jesam, hvala roditeljima, umeren se učim, hvala starim Grcima. Iz svega toga proističe da ko hoće bolje da me upozna, mora da se potrudi, pa i javnost sama. Nisam loš, a mogao bih i bolje. Zanimljiviji sam nego što javnost zna… I neskroman, naravno.

(Puls)

• Dugo sam imao ideju da uobličim poeziju, da bude scenska forma koja je ravnopravna s drugim formama, a stand down je izraz mog pogleda na sve što je moderno, nazovi moderno, i onoga što je vredno, a gurnuto u stranu, istisnuto, skoro pa zaboravljeno. Pravila stand downa su da nikada nije isti, da slušam publiku i reagujem, da svaki put bude po jedan gost, moj kolega koji govori poeziju, i da traje između 90 i 150 minuta. Pravila određuju svi prisutni u sali, sa mnom na čelu.

(e trafika)

• Rado se sećam vojničkih dana, a kada sam bio u kostimu kapetana Kašanina, bilo je prilike da iskoristim autoritet starešine i ispričam anegdote iz tog perioda nekome ko će to slušati bez pogovora i prigovora da je svaka priča iz vojske dosadna.

(Hello magazin)

U toku je snimanje novih epizoda i nastavka TV serije Vojna akademija. Glumca ćemo gledati u još par novih ostvarenja sledeće godine.

Biografija Petra Božović

Petar Pera Božović je poznati srpski glumac, rođen u Zemunu (datum rođenja, 22.maj 1956. godine). Proslavio se ulogama u mnogobrojnim pozorišnim predstavama, TV serijama i filmovima. Ovaj glumac je imao teško detinjstvo, jer mu je majka umrla kad je bio mali, tako da je skoro i ne seća, dok mu je otac robijao i na Golom otoku. Sa bratom je neko vreme bio u Senjaku, u domu za ratnu siročad. Kasnije je živeo sa tetkom, a brat mu je ostao u sirotištu. Kod tetke je živeo sve dok mu se sa Golog otoka nije otac vratio. Sa 13 godina je prešao sa ocem u Beograd. Odmalena je voleo da čita. Prvo je upisao Filološki fakultet, špansku književnost i italijanski jezik, koji nije završio, jer je pri kraju studiranja ipak upisao ono što voli – glumu. Popularnost je stekao ulogama u ostvarenjima: „Čudo neviđeno“, „Čaruga“, „Nož“, „Složna braća“ i td.

Filmovi, predstave, uloge

Neka od ostvarenja u kojima je glumio Božović:

• Ima ljubavi, nema ljubavi (1968)
• Gorski car (1968)
• Maksim našeg doba (1968)
• Laka lova (1969)
• Draga Irena! (1970)
• Derviš i smrt (1972)
• Proslava (1973)
• Leptirica (1973)
• Porodični orkestar (1974)
• Pavle Pavlović (1975)
• Četiri dana do smrti (1976)
• Grlom u jagode (1976)
• Više od igre (1977)
• Ranjeni orao (1977)
• Pogled u noć (1978)
• Tajna Nikole Tesle (1980)
• Poslednji čin (1981)
• 13. jul (1982)
• Čudo neviđeno (1984)
• Tajvanska kanasta (1985)
• Lepota poroka (1986)
• Pokondirena tikva (1986)
• Večernja zvona (1986)
• Već viđeno (1987)
• Mesto susreta Beograd (1987)
• Braća po materi (1988)
• Atoski vrtovi – preobraženje (1989)
• Dr br. 1: masmediologija na Balkanu (1989)
• Dr br. 2: balkanska perestrojka (1990)
• Čaruga (1991)
• Noć u kući moje majke (1991)
• Crni bombarder (1992)
• Gorila se kupa u podne (1993)
• Seobe (1994)
• Složna braća (1995)
• Terasa na krovu (1995)
• Lepa sela lepo gore (1996)
• Nož (1999)
• U ime oca i sina (1999)
• Gorski vijenac (2000)
• Bumerang (2001)
• Mala noćna muzika (2002)
• Balkanska braća (2005)
• Šejtanov ratnik (2006)
• Hamlet (2007)
• Crni gruja i kamen mudrosti (2007)
• Konji vrani (2007)
• Moj rođak sa sela (2008)
• Čekaj me, ja sigurno neću doći (2009)
• Jesen stiže, dunjo moja (2009)
• Artiljero (2013)
• Mali Budo (2014)
• Smrdljiva bajka (2015)

Porodica

Božović je bio oženjen glumicom Marinom Koljubajevom, sa kojom ima sina Draška, od koga je dobio unuku Anđeliiju. Njegova prva žena Marina, od koje se kasnije razveo, preminula je 13. marta 2004. godine. Sada živi sa ,kako on kaže, njegovom „dragom Snežanom“.

O politici

U filmu „Noć u kući moje majke“, Petar Božović u ulozi aktiviste radnika Žike Valensa, govori o narodu, politici i ljudima. On kaže sledeće: „Ovaj narod u svojoj istoriji nijedan posao nije mogao da završi, zbog jajara i prodanih duša. Nismo ni jednom pobedili, a da pre toga nismo debelo izdali, sami sebe naravno. Na svaku pobedu imamo dva poraza, na svakog junaka buljuk izdajnika, a posle nam neko kriv, jeli? I dodaje: „ A za malo vlasti, malo ćara, spremni smo da izdamo sve, oca, majku, brata, sestru, narod , zemlju, sve. Tako juče tako i danas. Rđavi smo, škripimo svud. Više nam nijedno podmazivanje ne pomaže, moramo da se menjamo celi.“

O ljubavi

Veoma je popularan i mnogo puta citiran deo iz filma „Čekaj me , ja sigurno neću doći“, gde popularni glumac govori o ljubavi, odnosno o tome kako preboleti veliku ljubav. Njegove reči iz filma, prenosimo u celosti: „Ja sam ti doktor za sve te ljubavne probleme. Sve sam ja to već proš’o. Prvo se dobro isplačeš, k’o beba. Onda pozoveš ku*avu, to mogu i ja da ti sredim, ništa seks, samo priča. Onda trkneš do apoteke i kupiš ricinusovo ulje i dobro se ise*eš, izbaciš sve iz sebe. Zatim napuniš kadu, skineš se go, istrljaš se sapunom i opet se dobro isplačeš. Tada na scenu stupaju deprozepami. Dve tablete, jedan vinjak, dve tablete, jedan vinjak, na svakih šest sati. Znači piješ, pišaš, piješ, pišaš… i piješ puno tečnosti, to je jako važno. I oko pete nedelje stvar počinje da se lomi. Il’ se obesiš il nastaviš dalje. Ako odlučiš da živiš: jedan deprozepam, jedan vinjak na svaka tri sata. I posle 15 godina ti bude bolje!

Intervju

• Božović je na pitanje, kada bi imao priliku nešto da promeni, šta bi učinio, odgovorio da bi pre svega bio bolji, ali prema sebi. Jer, po njegovom mišljenju, čovek često misli da može sebe da arči. Smatra da se svet neće promeniti, ako čovek iz protesta uništava sebe, kao i to da ga ni bog neće sačuvati, ako on sam sebe ne sačuva.

(izvor: pulsonline.rs)

Biografija Predraga Milinkovića

Predrag Preža Milinković je bio srpski glumac, najpopulraniiji epizodista u domaćim filmovima. Rođen je 20. avgusta 1933. godine u Beogradu. Život je proveo na Dorćolu. Nikada nije glumu studirao, već je bio student Filozofskog fakulteta, ali je bio veliki filmofil i počeo da se bavi glumom. Uvek je imao sporedne uloge, a igrao je u preko 200 filmova i sarađivao sa oko stotinu reditelja. Ali bez obzira na to što nije dobijao glavne uloge, bio je veliki profesionalac u svom poslu. Milinković je igrao i u velikom broju koprodukcionih filmova. Inače, bio je izuzetno cenjen u nekadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, gde je za tri godine, koliko je boravio tamo, dobio 5 glavnih uloga u filmovima.

Što se tiče uloga, najpoznatiji je po ulozi batlera Dezmonda, pomoćnika Ripa Kirbija u serijalu televizije Beograd. Pored toga ,što su ga često zvali “Dezmond” zbog istoimeneu loge, imao je nadimak i “El kabalero”, jer je bio odličan igrač flamenka i ostalih latino-američkih igara. Zanimljivo je da je ovaj glumac govorio dosta jezika, kao što su španski, engleski, italijanski i portugalski. Iza njega je ostala i knjiga, pod nazivom “Susreti”, koju je objavio 1997. godine, a u kojoj je opisao susrete saz animljivim ljudima, koje je upoznao tokom radan na filmu.

Filmovi

Ostvarenja u kojima je igrao Predrag Milinković:

• 1958. La Tour, prendsgarde!
• 1958. Oluja
• 1960. Daj šta daš
• 1963. Grad
• 1964. Marš na Drinu
• 1965. Ko puca otvoriće mu se
• 1966. San
• 1966. Povratak
• 1967. Kad budem mrtav i beo
• 1967. Jutro
• 1967. Divlje seme
• 1967. Nemirni
• 1967. Pošalji čoveka u pola dva
• 1967. Prazni
• 1967. Buđenje pacova
• 1968. Sirota Marija
• 1970. Čedomir Ilić
• 1970. Siroma’ sam al’ sam besan
• 1971. Osceola
• 1972. Ludi ujka
• 1972. Breme
• 1972. Kisa
• 1973. Kamiondžije
• 1973. Naše priredbe
• 1973. Opasni susreti
• 1974. Košava
• 1974. Dimitrije Tucović
• 1975. Dole sa oružjem
• 1975. Andesonvil – Logor smrti
• 1974-1975. Otpisani
• 1975. Đavolje merdevine
• 1975. Pesma
• 1976. Povratak otpisanih
• 1976. Devojački most
• 1976. Vojnikova ljubav
• 1976. Sve što je bilo lepo
• 1976. Čuvar plaže u zimskom periodu
• 1976. Grlom u jagode
• 1978. Tamo i natrag
• 1978. Povratak otpisanih
• 1979. Nacionalna klasa
• 1980. Kotorski mornari
• 1980. Husinska buna
• 1980. Došlo doba da se ljubav proba
• 1980. Vruć vetar
• 1981. Lov u mutnom
• 1981. Svetozar Marković
• 1982. Moj tata na određeno vreme
• 1982. Priče iz radionice
• 1983. Zadah tela
• 1983. Balkan ekspres
• 1984. Malambo
• 1984. O pokojniku sve najlepše
• 1984. Varljivo leto ‘68
• 1984. Kamiondžije 2
• 1985. Uzmi pa će ti se dati
• 1985. Lude godine 7
• 1985. Držanje za vazduh
• 1985. Ćao, inspektore
• 1985. I to će proći
• 1985. Život je lep
• 1986. Dobrovoljci
• 1987. Soba 405
• 1987. Vuk Karadžić
• 1987. Hajde da se volimo
• 1988. Čavka
• 1988. Suncokreti
• 1987-1988.Bolji život
• 1988. Tesna koža 3
• 1989. Boj na Kosovu
• 1989. Drugarica ministarka
• 1989. Balkan ekspres 2
• 1990. Hajde da se volimo 3
• 1991. Smrt gospođe ministarke
• 1991. Noć u kući moje majke
• 1991. Sekula se opet ženi
• 1991. U ime zakona
• 1991. Bolji život 2
• 1991. Svemirci su krivi za sve
• 1992. Mi nismo anđeli
• 1992. Devojka s lampom
• 1992. Sekula nevino optužen
• 1993. Metla bez drške
• 1993. Tri kartezaHolivud
• 1993. Policajac sa Petlovog brda
• 1994. Biće bolje
• 1994. Dnevnik uvreda 1993
• 1993-1994. Srećni ljudi
• 1994. Policajac sa Petlovog brda
• 1995. Svadbeni marš
• 1995. Kraj dinastije Obrenović
• 1995. Otvorena vrata
• 1995. Podzemlje
• 1995. Tamna je noć
• 1995-1996.Srećni ljudi 2
• 1996-1997. Gore dole

Intervju

• Ovaj glumac, koga su svi znali, ali mu niko ime nije znao je ovako govorio o epitetu “epizodista”, koji ga je pratio kroz čitavu karijeru: “Ja ne biram, već sve što mi ponude, ja prihvatam. Ali, mislim da je to bolje, nego da igram veće uloge. Kada glumac može birati, onda uzima ono što mu odgovara, a pitanje je koliiko je to kreativno. Treba napraviti nešto od onoga što morate raditi. Dok je o kompleksima pričao ovako: “Nemam komplekse u odnosu na druge glumce koji tumače veće i glavne uloge. Posao koji radim je častan.”

Smrt

Milinković je preminuo 4.aprila 1998. godine u 64-oj godini. Kažu da u glumi ne postoji velika i mala uloga, već samo glumci koji su veliki i mali. Predrag Milinković će svakako biti upamćen kao veliki glumac.

Biografija Radomira Markovića

Radomir Rade Marković je bio naš poznati filmski i pozorišni glumac. Rođen je 14. Oktobra 1921. godine u Beogradu. Prvo je upisaoTehnički fakultet, zatim je upisao u Beogradu, a kasnije je zavoleo glumu i u potpunosti joj se posvetio. Na početku je glumio samo amaterski, dok je kasnije postao član Beogradskog dramskog pozorišta, ali je igrao i na ostalim beogradskim scenama. Što se tiče filmske karijere, debitovao je 1948. godine ulogama ilegalca Miše u filmu Besmrtna mladost i nedozrelog muža Tonce u filmu Sofka.

Najčešće je bio u ulogama autortativnih ličnosti. Najpoznatije uloge je ostvario u filmovima: “Čudotvorni mač”, “Pesma”, “Operacija Ticijan”, “Sumnjivo lice”, “Otpisani”, “Nacionalna klasa” i td. Marković je bio i profesor glume u NovomSadu, na Akademiji pozorišne umetnosti. Rade Marković je jedan od najznačajnijih i najvećih imena srpskog glumišta. Odigrao je 81 ulogu na filmu, 62 uloge u televizijskim serijama, dramama i drugim emisijama, učestvovao je u čak 186 radio-drama i ostvario 96 pozorišnih uloga. Bio je i spiker u prvim filmskim novostima, nakon oslobađanja Beograda.

Filmovi, serije, predstave

Najznačajnija ostvarenja u kojima je glumio Rade Marković:

• 1950. Čudotvorni mač
• 1953. Daleko je sunce
• 1954. Sumnjivo lice
• 1955. Lažni car
• 1955. Šolaja
• 1957. Mali čovek
• 1957. Tuđa zemlja
• 1957. Atomska bajka
• 1957. Zenica
• 1957. Ne čakaj na maj
• 1958. Nikoletina Bursać (TV)
• 1958. Te noći
• 1961. Pesma
• 1963. Operacija Ticijan
• 1963. Radopolje
• 1964. Put oko sveta
• 1964. Na slovo, na slovo
• 1965. Devojka
• 1965. Druga strana medalje
• 1966. Most
• 1966. Vojnik
• 1966. Roj
• 1966. Štićenik
• 1966. Kako su se voleli Romeo i Julija?
• 1967. Hasanaginica
• 1967. Nož
• 1967. Diverzanti
• 1968. Delije
• 1968. Stubovi društva
• 1968. Trojic aprotiv svih… a žena četvrta
• 1968. Bekstva
• 1968. Trojica protiv svih
• 1968. Ganngsterski vođa
• 1968. Goli čovjek
• 1969. Neka daleka svjetlost
• 1970. Biciklisti
• 1970. Burduš
• 1970. Selo bez seljaka
• 1971. Dom i lepota
• 1971. Klopka za generala
• 1971. Balada o svirepom..
• 1971. Operacija 30 slova
• 1972. Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu
• 1972. Zasluge
• 1972. Izdanci iz opaljenog grma
• 1972. Valter brani Sarajevo
• 1974. Otpisani
• 1974. DimitrijeTucović
• 1975. Prokletinja
• 1975. Pavle Pavlović
• 1974-1975. Otpisani
• 1975. Kuća
• 1975. Život je lep
• 1976. Proces Đordanu Brunu
• 1976. Povratak otpisanih
• 1976. Ozračeni
• 1976. Metak u leđa
• 1976. Grlom u jagode
• 1977. 67. Sastanak Skupštine Kneževine Srbije
• 1978. Okupacija u 26 slika
• 1978. Čardak ni na nebu ni na zemlji
• 1978. Povratak otpisanih
• 1978. Lako je naučiti, nego je muka odučiti
• 1979. Prva Srpska železnica
• 1979. Joakim
• 1979. Slom
• 1979. Nacionaln aklasa
• 1981. Kraljevski voz Kurir
• 1981. Dečko koji obećava
• 1981. SvetozarMarković
• 1981. Šesta brzina
• 1982. Mikelanđelo
• 1984. Tajni dnevnik Sigmun da Frojda
• 1985. Sudbina umetnika – Đura Jakšić
• 1986. Bal na vodi
• 1986. Lijepe žene prolaze kroz grad
• 1987. Pod ruševinama
• 1989. Sabirni centar
• 1989. Seobe
• 1990. Jastuk groba mog
• 1991. Apis
• 1992. Tito i ja
• 1993. Pun mesec nadBeogradom
• 1993. Teatar u Srba
• 1995. Simpatija i antipatija
• 1995. Ubistvo s predumisljajem
• 1998. Knez Mihailo
• 2000. Zemlja istine, ljubavi i slobode
• 2001. Metla bez drške 5
• 2003. Mali svet
• 2005. Mi nismo anđeli 2

Porodica

Ovaj glumac je bio oženjen Oliverom Đorđević, koja je kasnije bila poznata naša glumica Olivera Marković. Venčali su se 1945. godine i ubrzo dobili sina Gorana, našeg poznatog reditelja.

Intervju

• Rade Marković je o životu govorio ovako: “Uvek sam bio usamljen i nikada nisam bio ubeđen da je moj put onaj pravi. Često je život pipanje po mraku, pa shvatite da ste u zabludi, da ste godinu-dve proveli u ludo i propustili mnoge bitne stvari. Tada vas uhvati panika… Imao sam velike krize u svojim četrdesetim godinama, a one su bile do te mere intenzivne da sam se razveo, napustio pozorište i dobio čir. Onda sam definitivno promenio život, onako, presekao sam kao sekirom. Izložen sam paljbina otvorenom prostoru već pola veka i oguglao sam na pritiske. Uspeo sam da opstanem na prvom mestu zbog toga što se nisam tako često pojavljivao u medijima, samo kada sam imao razlog za to.”

(story.rs)

Smrt

Nagrađen je svim najvećim nagradama i priznanjima, izmedju ostalog, dobio je dve Sterijine nagrade, nagradu “Dobričin prsten”, nagradu “Slavica”, statuete “JoakimVujić” i mnoge druge.

Umro je 10. septembra 2010. godine u Zaboku, u Hrvatskoj. Sahranjen je u Aleiji zaslužnih građana u Beogradu, naNovom groblju.

Jedan od najinteresantnijih akcionih filmova sa početka XXI veka, o kom se puno pisalo u trenutku izlaska te sad već davne 2003. godine. „The Italian Job“ je definitivno našao put do srca obovožavaoca akcionih filmva, brzih automobila i savršenih pljački bez obzira na jaku konkurenciju tokom 2003. godine.

Ovaj popularan akcioni film koji je zapravo rimejk legendarnog britanskog filma istog naziva, režirao je Geri Grej (F. Gary Grey) koji je ovu uzbudljivu akciju režirao na osnovu scenarija koji je napisao bračni par Powers, Dona i Vejn. Ipak, ovaj film u kom su glumili neki od najpopularnijih glumaca s početka XXI veka, se razlikuje svojom radnjom od britanske verzije filma istog naziva. Moglo bi se reći da je američka verzija The Italian Job filma zapravo omaž priči originala, te se i ne može očekivati ista radnja.

Bilo kako bilo, dvočasovna akcija The Italian Job je kao početni budžet imala 60 miliona američkih dolara, što je i više nego opravdala zaradom u bioskopima, s obzirom da se cifra od zarade utrostručila na 176 miliona $.

Izbor glumaca za film – „The Italian Job“ – Casting

Kasting za film Italian Job je reklo bi se prošao više nego odlično, pošto su u filmu glumili neki od najboljih svetskih glumaca, pogotovo akcionih filmova. Pogledajte kome su sve dodeljene glavne uloge u filmu Itajlianski posao.

Mark Volberg (Mark Wahlberg) je glavni lik u filmu pod imenom Čarli Kroker, koji je zapravo glava tj. šef bande i mozak iza svih operacija tima. Ova uloga ga je praktično očekivala pošto je režiser Gari Grej već neko vreme želeo da radi sa Volbergom, nakon što se oduševio njegovom ulogom u filmu „Noći Bugija“, u kojoj Mark glumi porno zvezdu.

Uz njega tu je i prelepa Šarliz Teron (Charlize Theron) koja glumi Stelu Bridžer profesionalnu obijačicu sefova poput njenog oca kog glumi još jedna holivudksa legenda – Donald Saterlend a kog tim želi da osveti, iako primenjuju različite tehnike za obijanje sefova. Teronova je bil prvi izbor režisera na predlog Mark Volberga, a kako bi se što bolje spremila za ulogu, bilo je potrebno da prođe obuku profesionalnog obijača sefova. Fantastični Edvard Norton (Edward Norton) koji je inače poznat kao problematičan kolega za saradnju, a koji glumi krticu tokom „posla u Veneciji“ i kasnije u filmu je takođe tu, kao i Set Grin (Seth Green) kog u filmu zovu Lajl ali i Napster, a koji glumi veštog kompjuterskog sveznalicu i hakera.

U ovaj uzbudljivi film je svoje glumačke napore uložila i akciona legenda Džejson Statam (Jason Statham) koji poput svoje druge legendarne uloge u filmu Transporter, takođe glumi ludog i brzog vozača koji vešto vozi automobile za beg, ali ne onakve na koje smo mi navikli i koje jedva čekamo da prodamo za otkup automobila uz http://otkupautomobila.rs/ već profesionalne Mercedes automobile poput onih u Transporteru i mnoga druga vozila iz snova, iako su u ovom filmu posebno mesto imali upravo drugačiji automobili, kao što su Mini Cooper modeli baš kao i u originalnom filmu iz 1969. godine. Koliko je vožnja bila važan deo filma govori i činjenica da su glumci morali da prođu detaljnu obuku za vožnju pre samog snimanja filma.

Ulogu je dobio i američki reper Mos Def, kao deo popularnog trenda tog perioda da poznati reperi glume u akcionim filmovima (setite se DMX-a u Exit Wounds filmu sa Sigalom ili recimo Ludacris-u u Fast and Furious sagi o trkama automobila i bandama itd.), a koji je svakako opravdao očekivanja iako nije glumac po profesiji.

Radnja filma „Italijanski posao“

Veoma zanimljiv zaplet, koji na početku možda može ostaviti utisak standardnog početka akcionog filma koji se obično osvrće na želju za osvetom ili ispravku nepravde. Naime, Džon Bridžer, profesionalni obijač sefova kog glumi holivudska legenda Donald Saterlend je najpre okupio pljačkaški tim koji treba da ukrade zlato vredno 35 miliona dolara iz sefa koji pripada italijanskim mafijašima iz Venecije, a koji su ga takođe ukrali svega nekoliko nedelja pre toga.

Nakon što uspevaju da učine ovaj poduhvat, pojavljuje se već pomenuta krtica u timu, ovaj put je to očekivano Edvard Norton koji glumi lik Stiva, a koji nakon uspešno obavljenog posla koji su izveli Čarli Kroker, Napster, Levo Uvo, Zgodni Rob i Džon, presreće ekipu uz pomoć svog ličnog izdajničkog tima u nameri da otme zlato nakon čega Džon biva ubijen.

Želja tima da osveti svog mentora i pljačkašku legendu vodi celokupan tim u novu opasnu avanturu, prepunu brze vožnje, pucnjave, nadmudrivanja ali i uključivanja novih likova, kao što je prelepa Šarliz Teron, koja glumi ćereku ubijenog Džona, i osobu koja će se pridružiti pljačkaškom timu u osveti, kako željom za osvetom tako i svojim „nasleđenim umećem“ za obijanje sefova. Ovo umeće je doduše potpuno drugačije od onoga kako je to radio njen otac, ali povezanost naravno i dalje postoji.

Mini Kuperi kao veoma popularna vozila još iz doba prve verzije filma, su pametno implementirana i u radnju ovog, s tim što su u pitanju novije verzije automobila koje su prikladnije vremenu u kom su snimane. Upravo Mini Cooper vozila su ta koja su imala ključnu ulogu u radnji samog filma, što zbog svog kvaliteta i simpatičnosti što zbog kompaktnosti i činjenice da su dovoljno mali automobili koji mogu da budu korisni prilikom vožnje u gradu koja i jeste glavni razlog za otkup automobila ove vrste kod nas, ali i radi pljačkaškog plana u samoj radnji filma. No, kako ne bismo otkrivali previše, pogledajte film i sami i otkrijte kako se film razvija i potom završava.

Uspeh filma i ocene publike i kritičara

Kada je u pitanju uspeh samog filma on je neosporan. Ipak, mnogo veće pohvale je dobio od strane publike nego od strane samih kritičara, iako su kritičari zapravo bili vrlo darežljivi prema ovoj akciji ako se uzmu u obzir neki drugi filmovi sličnog žanra koji nisu baš najbolje prošli.

Naime, dva najveća sajta koja se bave popisom filmova i svih informacija veznim za filmove, zatim filmskim kritikama i ocenama, naravno IMDb i Rotten Tomatoes, se zapravo slažu oko ocene radnje filma i njegove režije, što se i ne događa tako često. Naime, prosečna ocena filma na sajtu Rotten Tomatoes je oko 6,4 dok je na IMDb-u ta ocena oko 7.

Neki od kritičara su rekli da je Italian Job: „Veoma zabavan film u koji ne morate uložiti mnogo truda kako biste razumeli radnju i ispratili sve ideje i tok priče, ali na ipak kvalitetan i interesantan način koji neće učiniti da se osećate bezveze da ga gledate.“ Takođe, neki su rekli i: „Film je pitak i predstavlja moderan obrt na originalni britanski film iz 1969 godine, a za uspeh samog filma je dosta zaslužena popularna i simpatična glumačka postavka“, koju smo već pomenuli a koja zaista predstavlja neke od najpopularnijih holivudskih glumaca ikad.

Ova interesantna akcija je postala jedan od najgledanijih filmova 2003. godine iako je imala žestoku konkurenciju poput još jednog legendarnog akcionog filma kog smo već pomenuli – 2 fast 2 furious, zatim „The Matrix Reloadeed“, potom „Terminator 3“, zatim „S.W.A.T“ ali i potpuno drugih vrsta filmova poput završnog dela Gospodara Prstenova – Povratak Kralja, zatim Pirata sa Kariba, Hulka i mnogih drugih filmova.

The Italian Job je bio 23. najuspešniji film po broju prodatih bioskopskih ulzanica tokom 2003. godine sa 106 miliona zarađenih dolara, iako je ukupna zarada kasnije dostigla cifru od pomenutih 180 miliona $. Iako ovo nije film koji poseduje materijal za veliki nominacije, film je zaista vredan gledanja.

Iskra Brajović Babić je domaća glumica. Javnosti je poznata i kao ćerka legendarnog glumca Voje Brajovića.

Rođena je 17. novembra 1987. godine u Beogradu, a odrasla je na Vračaru. Ona je dete iz Vojinog prvog braka. Iskrina majka je Ljiljana, Vojina drugarica iz detinjstva. Pored roditelja, Iskra je odrasla i uz svog brata Vukotu, koji je po zanimanju scenarista i producent. Ime Iskra, dala joj je majka, jer je videla iskre u njenim očima.

Voja i Ljiljana su se u međuvremenu razveli, a glumac se ponovo oženio svojom koleginicom, Milicom Mihajlović sa kojom ima sina Relju, tako da Iskra ima i polubrata iz očevog drugog braka.

Još kao devojčica Iskra je znala da će biti glumica ili lekar ( njena mama je studirala medicinu ). Voja se pak nadao da će mu ćerka biti pisac, jer je imala talenta za poeziju.

Iskra Brajović je 1987. godište.

Foto: novosti

Iskra je volela da čita scenarija koja je njen otac donosio kući, a od samog Voje je naučila dosta toga o pozorištu i filmu. Redovno je išla na njegove probe, bila je u kontaktu sa velikim glumačkim imenima tog doba, koji su se družili sa njegovim roditeljima. Jedino je majka Ljiljana znala od samog početka da će Iskra jednog dana otići u glumačke vode.

Malo se bavila i sportom, trenirala je košarku i odbojku, išla je na časove klavira.

Posle osnovne škole, pohađala je ,,Filološku gimnaziju”. Kada je došlo vreme za fakultet, Iskra je rešila da okuša sreću na glumi. Ocu nije htela ništa da otkriva, a za prijemni ispit ju je pripremao Nenad Jezdić, Vojin rođak i takođe naš poznati glumac. Za prijemni je spremila  tekst iz romana ,,Braća Karamazovi” i deo predstave „Smrtonosna motoristika“.

Nakon što je završila glumu, Iskra dobija poziv od čuvenog Branka Milićevića – Branka Kockice da postane deo njegovog pozorištanceta ,,Puž”. Iskra je ispričala kako su deca zahtevnija publika, samim tim dečije predstave su za jednog glumca odlična vežba za koncentraciju i kondiciju.

Što se tiče filma i televizije, Iskra je imala za sada manji broj uloga. Prvu veću rolu dobila je u filmu ,,Zona mrtvih”.

U svojoj biografiji već ima nekoliko zapaženih uloga u predstavama, filmovima i serijama.

Foto: HELLO

Imali smo prilike da je gledamo u sporednim, ali zapaženim ulogama u serijama ,,Vojna akademija” i ,,Urgentni centar”.

Novinari je često pitaju da li je prednost ili mana to što je javnost zna kao ćerku Voje Brajovića. Iskra je navodila da je prednost to što je uz oca naučila mnogo toga o glumačkom pozivu, ali biti ćerka poznatog glumca znači i veliki teret. Smatra da deca poznatih glumaca često moraju mnogo više da se dokazuju nego njihove kolege..

Radila je i kao asistent na ,,FDU”. Njen predmet bio je tehnika glasa.

Iskrin muž, Siniša Babić. Ima li dece?

Na proleće 2016. godine, Iskra se udala za arhitektu i dizajnera Sinišu Babića.

Siniša i Iskra su se upoznali nekoliko godina ranije, ali je trebalo vremena da se među njima rodi romansa.

Neko vreme su živeli zajedno, a potom su odlučili da se venčaju na skromnoj ceremoniji u Beogradu. Iskra nije nosila venčanicu, već haljinu, delo kreatorke Jovane Životić. Haljina je sašivena prema Iskrinoj želji. Njena kuma na venanju bila je Olga, Iskrina dugogodišnja drugarica iz detinjstva.

Krajem 2016. godine, Iskra i Siniša postali su roditelji. Dobili su ćerku Ines. Devojčica je dobila ime po pesmi Arsena Dedića ,,Ne daj se Ines”. To je jedna od Iskrinih omiljenih pesama.

Iskra Brajović udata je za arhitektu Sinišu Babića.

Foto: 24 sata

Iskra privatno

Iskra Brajović Babić je veliki ljubitelj životinja. Često volontira u azilima. Želja joj je da i sama otvori sklonište sa životinje, ako jednog dana bude imala dovoljno novca.

Njen najbolji prijatelj je njena majka, mada ne krije da i sa svojom maćehom i koleginicom, Milicom Mihajlović ima korektan odnos.

Volela bi da glumi u nekom filmskom mjuziklu. Jedan od njenih omiljenih citata je „Lepo je nemati plan“, Mike Antića.

Uloge u filmovima i serijama

Iskru Brajović možete gledati u sledećim ostvarenjima:

• Zona mrtvih – kao Jovana ( na pomenutom filmu je radio i Iskrin brat )
• Inspektore Gavriću nije on takav, Ma nije on takav – kao Kaća
• Vojna akademija – kao Tanja
• Cimerke – kao Jana
• Urgentni centar – kao Brankica

Pojavljuje se i u predstavama: Bajka o pozorištu, I konje ubijaju zar ne, Figarova ženidba i razvod, Kosa…

Sa Bojanom Perićem u seriji ,,Vojna akademija”.

Foto: nira.rs

Intervjui

Mana glumačkog poziva je što stalno čekamo da budem birani.

( ,,Wannabe magazin” )

Ne mislim da brak nešto menja, ali svakako da venčanje samo po sebi predstavlja veliko uzbuđenje.

( ,,Story” )

Nisam ja krenula ničijim stopama. Ja sam krenula za svojim srcem, koje je odabralo glumu….

( ,,Hello! magazin” )

Jedna profesorka mi je na studijama savetovala da stalno mislim pozitivno zbog toga što ćelije u organizmu prve osete našu tugu, zapravo one čine našu dušu bolesnom, a telo iscrpljenim. Držim se tih reči.

( ,,Žena blic” )